Драмски писац Сајмон Греј се у свом књижевном дневнику Последња цигарета у једном тренутку мучи да се сети имена конкретне особе. По глави му се стално врти слика човека који стоји на броду као да се шепури, голих груди, са повећим стомаком и држи огромну мртву рибу. Има “седу браду, широко и бандоглаво лице са нечим тупавим и агресивним на њему”. Ко је то, пита се Греј, ко је тај неподношљиви, надмени лик? “Хемингвеј!”, најзад се сетио.
Многим писцима разговор о Хемингвеју дође као прича о претку којег се стиде. Хемингвеј се указује оптерећен багажом, и то не баш малим: боксерске метафоре и афоризми са шанка, опсесија огољеном, “чистом” прозом, крхка мизогинија и разметљиви нарцизам. А још су ту и мртве животиње. Ево их, гомилају се иза леђа великог човека: марлини са Ки Веста, па бикови, па слонови, па антилопе, па лавови.
Кад сам ономад одлазио у Хемингвејеву збирку у библиотеци Џон Ф. Кенеди у Бостону показали су ми просторију на врху зграде где сам могао да радим своје истраживање првог дана. Била је то копија Хемингвејеве собе у Финка вихији на Куби, са простирком од лавље коже и лавовском главом која зури ка горе спремна да урликне. Са стране је била витрина са поређаним флашама.
Кроз прозор сам могао да видим приобаље са Масачусетским заливом у позадини и сунце које титра на површини мора, грумење злата у плавим пространствима. Али другог дана сам морао да се преселим на доњи спрат, у безлични простор под блештавом, болничком расветом. Ту сам могао да почнем истраживање на миру, пошто ми предивни поглед и лавља кожа више нису одвлачили пажњу.
Тад ми је то изгледало као одговарајућа метафора за пишчев живот и оставштину; збирка слика означена у нашим главама као “Хемингвеј” је, да тако кажемо, нека врста изложбеног простора. У првом плану су лавље коже и главе антилопа, нагуране између оружја и мартинија. А прави посао лежи у пречешљавању сложених и збуњујућих трагова које је велики писац оставио испод, у архиви.
Ове године је век од како је Хемингвеј објавио прво своје дело, Три приче и десет песама, штампано у сопственој режији у Паризу 1923. Приче у збирци већ су одавале писца препознатљивог стила; две од три приче, Ван сезоне и Мој стари појавиће се поново у књизи У наше време (1925), збирци са којом је Хемингвеј стекао име у књижевности.
У тим причама су налазили своје место елементи Хемингвејевог стила: оштро око за детаљ, способност да тиху трагедију изрази пишући кристално јасну прозу. У “Горе у Мичигену”, на пример, Хемингвејев приказ сексуалног напада уоквирен је једноставним, директним језиком, описом места и атмосфере. Прича се завршава ефектним описом у ком је “хладна измаглица из залива надирала у шуму”; Хемингвејеви простори са Средњег запада преузимају насиље, очај и безнађе људских односа око њих и у њима.
Књига, као што је насловом и најављено, садржи и 10 песама на различите теме: од стихова о Теодору Рузвелту (“све легенде што је потакао за живота / живе даље и напредују”) до имажистичке “Уз младост”, у којој се Хемингвеј присећа детињства кроз низање предмета и успомена.
“Уз младост”, као и још неке од песама, подсећају на ране радове Т. С. Елиота, где су диспаратне и наоко неповезане слике поређане једне уз друге. Упоредите, рецимо, кожу бодљикавог прасета, препариране сове и кануе из песме “Уз младост” са уличним лампама, раковима и геранијумима из “Рапсодије ветровите ноћи”. Али у “Цхампс д’Хоннеур”, једној од три експлицитно ратне песме (Хемингвеј се борио на италијанском фронту 1918. године) млади писац звучи као Вилфред Овен у својим најефектинијим тренуцима, описујући војнике док “трче, кашљу, грче” при нападу плином.
Хоћемо да кажемо да, ако је Хемингвејев стил скоро сасвим формиран у причама, он при писању песама изненађује необичношћу и разноликошћу. Хемингвеј никада није био само једно, нити на почетку, нити касније када је постао славан и богат и кад му је широко, седобрадо лице пиљило с насловне стране магазина Тајм.
И ја сам се борио са Хемингвејем. Чак и када човек то каже користећи се таквим изразима, језиком борбе или битке, ризикује да подлегне митологији коју је Хемингвеј створио. За Хемингвеја је хватање укоштац са писцем значило предати му се у бокс мечу. Познато је да је рекао да је већ “потукао” Тургењева и Мопасана у рингу и “борио се две рунде” са Стендалом (признао је да против Толстоја не би имао шансе). Овај боксерски жаргон делује као да је у сукобу са деликатношћу његовог књижевног стила.
Када сам тек почео да га читам дивио сам се лепоти тих извајаних реченица; осећао сам се тад као да у руци држим кинеску керамику. Проза је некада деловала толико сажето да се чинило да нестаје и да сам остављен да главињам по бескрајним шумама Средњег запада или по сушним шпанским равницама.
Али било је и проблематичних ствари, чак и у тим раним данима док сам упознавао Хемингвеја. Изгледало је да Сунце се поново рађа игра на карту антисемитских општих места при портретисању лика Роберта Кона (лик је описан као неко ко има “тешку, јеврејску, црту тврдоглавости”). Често је ту било и прекомерне конзумације, посебно пића. Рекло би се да је отворена нека флаша расхлађеног вина увек ту, а да се један мартини наставља другим, па још једним.
А ту су и све оне мртве животиње. Хемингвеј је у писму сину Патрику 1934. године из Кеније написао да је његова група за лов убила четири лава и: 35 хијена, 3 бизона, око 8 томпсонових газела, око 6 грантових газела, 3 дивокозе, 4 еланд антилопе, 6 импала, 2 леопарда, 5 гепарда, много зебри због њихових кожа, 3 мочварне антилопе, 1 сервала, 1 шумску антилопу, 1 афричку антилопу, 3 брадавичасте свиње, 2 антилопе камењарке…
А нисмо још ни споменули проблематичну родну политику у Хемингвејевим делима. И као мушкарац који га чита често сам осећао да ме Хемингвеј гледа као мањкавог. Зашто не боксујем, не пуцам, не гледам борбе бикова или не ловим сабљарке?
Ипак, овакво читање Хемингвеја је, наравно, партикуларно и непотпуно. Бесомучна мужевност Хемингвејеве фикције је подрезана, а то нису урадили само читаоци, него и сам писац. Његови јунаци су скрхани, рањени. Џејк Барнс, на пример, протагониста романа Сунце се поново рађа, претрпео је недефинисану повреду гениталија у Првом светском рату.
Џејк је, са једне стране, типичан хемингвејевски мушкарац, опседнут борбама бикова и опијањем. Са друге стране, његов пол и сексуалност сваки пут су описани двосмислено; критичар Ајра Елиот истиче да повреда у препонама наводи Џејка да се поистовећује са маргиналним хомосексуалним ликовима у роману. Ни он, попут њих, не може да игра хетеронормативне улоге какве му намеће друштво.
Ако су ранија Хемингвејева дела у најмању руку двосмислена кад је реч о роду и полу, његов постхумно објављени роман Рајски врт (1986) отвара додатна питања. Дебра Моделмог, експерткиња за Хемингвеја, наводи да су у овој књизи “нагло и изненада појачане” такве теме: флуидност родног идентитета, хомосексуалност, сексуални табуи. Дејвид и Кетрин, главни ликови у роману, шишају се тако да изгледају исто и поигравају се глумећи супротни пол, Кетрин дечака, а Дејвид девојчицу.
Испоставило се да је објављивање Раског врта, истиче Моделмогова, коинцидирало са ширењем квир теорија у академским круговима. Веома утицајна књига Џудит Батлер Проблем пола биће објављена четири године касније. Након тога су ођедном почеле да се шире критичка преиспитивања Хемингвејог става о питањима рода и сексуалности (Марк Спилка, Ненси Комли и Роберт Шолс, Карл Еби и други).
Све је више и критичара који Хемингвеја гледају кроз лупу еколога. Испрва је тешко приметити било какву еколошку свест код Хемингвеја. Па није ли се тај човек сав здао да убија животиње? Па ипак, Хемингвејево занимање за лов и риболов ишло је подруку са свешћу о заштити животне средине. У писму оцу из Шпаније 1925. године написао је да је “предивни поток” који је раније посетио сада уништен сечом стабала. Од тога му је “припала мука”.
Потом је ту уништени, “спржени” пејзаж Средњег запада из “Велике реке са два срца” у збирци У наше време, са својим “скроз поцрнелим” скакавцима у пошасти после неке еколошке трауме.
Чак и те мртве животиње, плен ловаца, нису толико касне као што се то чини; критичарка Нина Бајм у утицајном есеју “Заправо, било ми је жао лава” истиче важност угла гледања лава у “Кратком срећном животу Френсиса Мекомбера”. Када Брет Ешки угледа бика у роману Сунце се поново рађа, она ускликне: “Боже мој, зар није предиван?” Хемингвејеви бикови и лавови мање су антагонисти, а више трагични протагонисти у ритуалном плесу из ког не могу да умакну.
Ако је књижевном свету било тешко да живе са Хемингвејевим утицајем, наша другачија читања привукла су пажњу на вишезначни, флуидни квалитет његовог дела. Хемингвеј је писац парадокса; мачо, мужевни писац који мужевност доводи у питање, ловац који би могао да бежи као његов плен, природњак који жали за уништењем самог хабитата који хара у великој игри. Он је учитељ који те учи како да пишеш све док више не можеш да га поднесеш, а онда се све оно што си мислио да знаш о њему распада.
У интервјуу Париз ривјуу 1958. године рекао је да устаје од писаћег стола сваког дана са осећањем празнине, али “истовремено никад празан, него испуњен, као када водите љубав с неким кога волите”. “Ништа не може да вас повреди”, наставио је, “ништа не може да се деси, ништа не значи ништа” све до следећег пута када прислоните оловку на папир.
Јасно ти је да писац који то осећа према писању може да те одведе било где својом прозом. Али Хемингвејеве речи истовремено делују крхко, оштећено; као да је знао да износи делове своје рањене личности нестрпљивој публици. Још не знам шта да урадим са Хемингвејем, али сада са задовољством кажем да ми то није ни важно. Стотину година након што је почео да пише, Хемингвеј је доспео до тога да значи много различитих ствари. Будућност у којој нико о њему не говори је изгледа немогуће замислити.
Дејвид Барнс
Извор: Глиф
