Један од мени најупечатљивијих призора земљотреса у Турској била је срушена тврђава у Газиантепу, њени огромни камени блокови скотрљани низ снежне падине на поплочану улицу која је окружује. За разлику од многих сцена из Турске ова није трагична, али говори о тежини таквих догађаја у људској историји. Утврђење је древно: први пут су га населили Хетити пре 4.000 година, а користили су га Персијанци, Грци и Римљани. Тврђава на врху је сведок многих борби за власт. Обновио ју је Јустинијан у 6. веку, Селџуци су је 1070. поново изградили, а последњи пут је обнављана 2016. у време када сам живела у Газиантепу. Сачувала сам мутну фотографију тврђаве под снегом прекривену плавим цирадама. Сада је све то срушено.
Сетила сам се војника од пластике у ходницима замка који су били део изложбе о француско-турском рату 1920-21. Након стицања независности Антеп је преименован у Газиантеп (ветерански Антеп), а град Мараш који се налази 70 километара североисточно постао је Kахраманмараш (херојски Мараш). Пластични војници сада су вероватно негде смрскани под рушевинама.
Пре неколико година половину становништва Газиантепа чиниле су избеглице из Ирака и Сирије. Причало се да је град као Kазабланка: пун избеглица, новинара, бизнисмена у пролазу, на путу ка неком другом циљу. То није сасвим тачно. Има доста људи рођених у Газиантепу који желе тамо да остану, као и много других који су у њему нашли нови дом. Живела сам на 11. спрату новоградње наспрам породице сунитских Арапа из Мосула, који су се бавили израдом пресвлака за седишта у колима од скаја. Не знам да ли је та зграда поштеђена у овом земљотресу. На сликама срушеног града не разазнајем скоро ништа.
Моји други суседи били су Турци из Газиантепа, заклети кемалисти, чија породица генерацијама живи ту. Некада су производили свилу и памук, па гуме, али су земљиште на коме су биле њихове фабрике и дрвореди пистаћа морали да уступе за ширење града.
Газиантеп лежи у котлини међу брдима која су дуго ометала његов развој. Око старог градског језгра од камених кућа 60-их година прошлог века никли су први бетонски стамбени блокови. Од 2000-их град се пружио низ равницу у изненадном налету развоја, са све вишим зградама које вире изнад облака смога.
Прошлог маја сам се вратила у Газиантеп у потрази за ендемским врстама дивљих перуника и лала возећи до Kахраманмараша. Новоградња је покрила многа станишта ових биљака, а ако нису поштовани грађевински прописи уведени после земљотреса у Измиту 1999, биће и много страдалих људи.
Продавачица из радње преко пута моје зграде једном ми се пожалила на своју кућу. Имала је само два спрата, рекла је; волела би да живи високо, да има више сунца, чистији ваздух, можда балкон. Питала ме је шта радим, да ли сам удата. Рекла сам јој да студирам отоманску историју. „Треба да одеш до старог града да пробаш катмер“, пециво са пистаћима и кремом од бивољег млека. У граду постоји јака традиција колективне исхране: спремате пилетину у локалној пекари јер има бољу рерну; свим кућама у комшилуку свакодневно се доставља свеж хлеб. Сада је твитер преплављен порукама пекара који су наставили да раде, нудећи сомуне и хлеб породицама које се смрзавају на отвореном.
Док се нижу накнадни потреси, а број погинулих расте у хиљадама, многи од преживелих кампују у парковима на снегу или спавају у својим колима. Неке породице су се склониле у чвршће пословне зграде. Путеви су закрчени реком аутомобила ка селима у унутрашњости и градовима који су мање страдали. Али зидови су пуцали чак и у далеком Ербилу. Вожња до безбедности је дуга.
За неке људе из пограничног Газиантепа, стално на мети пројектила из Сирије, ово је други или трећи пут да остају без крова над главом. Отомански путописац из 17. века Евлија Челебија назвао је Газиантеп „црвеним маком Арабистана“. Град је у отоманско доба био блиско повезан са Алепом, па је за милионе избеглица које од 2011. пристижу из Сирије он нешто најближе дому. Kао и у Алепу, у старом језгру Газиантепа куће имају унутрашња дворишта са базенима, фонтанама, чемпресима и жбуновима хибискуса. На улазима су дубоко увучена метална врата са угравираним цвећем и птицама, док су на таваницама осликане арабеске, призори изрезбарени у дрвету и молитве на јерменском.
Џамија Ики Шерефели првобитно је саграђена у 14. или 15. веку као дервишка ложа. Свој назив дугује минарету са два (ики) балкона. Сада се торањ урушио и смрскао део куполе. Не знам шта је било са хановима, свратиштима за трговце на путу свиле. Или са црквом светог Бедроса (Петар на јерменском) давно претвореном у дом културе. Могуће је да ове јаке камене грађевине, направљене од хавара кречњака и црног базалта, нису пале. Не знам ни да ли су се урушили кабалти, камени сводови над улицама старог града. И ако јесу хоће ли бити обновљени. Kолико трагова прошлости ће остати под рушевинама?
Извор: Пешчаник
Фото: MidJourney prompt by Preokret
