Аустријска културна сцена слави 80. рођендан нобеловца Петера Хандкеа. Тим поводом је на сцени Академијиног театра у Бечу изведена премијера Хандкеових „Дијалога“, медитативног текста о мудрости и рањивости зреле доби.
Хандкеови Дијалози изашли су из штампе пролетос. Сада су, радикално скраћени, постављени на сцену Бургове ушушкане Академске сцене, као инвентивна игра између деконструкције и нарације.
Редитељка је млада Рике Зусков, добитница овогодишњег Нестроја, највише аустријске позоришне награде. Заједно са костимима Мирјам Штенгл и светлом Маркуса Лорана, ова инсценација плови као брод уз струју времена.
Да, као на неком броду, негде у свету где има заборављених старих који се још бране, који не престају да виде и мисле. Томе је прилагођена и сценографска игра столица, увек једна мање. Млади надолазе и распремају, то је оно што стари затичу испред врата кад стан препусте деци, живот згуран у кофере и кутије, каже Мартин Шваб, првак Бург-театра.
Хандке, неугодан сведок
Као архивар малих средина Хандке остаје неугодан сведок. Овде пише о мучењу животиња у словеначким селима аустријске Корушке. Да ли само словеначка мањина малтретира животиње? Сигурно не, али аутор пише о детињству у словеначком селу.
Овде се сучељавају две биографије као метафоре. Једна, ова из моје улоге, одговара самом Хандкеу. Друга је рурална, изведена из живота словеначких сељака. У њој се описује, на примеру Хандкеовог родног Грифена, како се третирају волови и магарци. Наравно, ко дању млати животиње, увече млати властиту жену. Кад деда наратора забетонира гнездо живих стршљена, то би била метафора за уништавање, за логоре, убијање и изолацију, наводи Шваб.
Немачко-аустријске генерације Првог и Другог светског рата су потомцима наметнуле ћутање, каже се у тексту. Да ли је инсиситирање на нацизму јахање на измореном коњу? Да ли је „онда“ увек или само онда?
„Долазим из предратне генерације. Као дете сам 1945. гледао како се људи преко ноћи мењају. Власници дућана који су пре поносно говорили ‘Кад се уђе код мене не поздравља се Помоз Бог него Хајл Хитлер!’ били су после први који су понизно одлазили у цркву као да су тамо увек били. Све сам то доживео и видео властитим очима!“, прича првак Бург-театра.
Постдраматични театар, постмодерна архитектура и агресивни суперего то су теме о којима се говори у Хандкеовим Дијалозима. Али кад се тако каже, губе се снага и ритам Хандкеове реченице. Зато је најбоље рећи да се у комаду ради о старењу и сећању.
Извор: rts.rs
