Лепше је када „хајл“ прочитамо код Хајнеа, него када то у документарцу изговоре униформисани есесовци. Реч је скоро изгубила право на своју вишезначност и дугу историју јер су је нацисти заковали у кобни поздрав.
Почео сам да се занимам за црно-беле документарце када ми је било десетак година. У причама о Другом светском рату појављивали су се снимци непријатеља. Ускоро сам схватио да постоји и врховни непријатељ. Човечуљак у униформи са брчићима. Његови следбеници поздрављали су једни друге са „Хајл Хитлер“.
Питао сам мајку, учитељицу, која је знала много тога, шта значи оно „хајл“. То је поздрав злих људи. А зашто дижу руку? Праве се важни.
Када сам 1992. доспео у Немачку и почео да учим језик, схватио сам да је оно „хајл“ реч много старија од нациста. Један од великих немачких песника, који је у овој причи добар сведок због свог јеврејског порекла, Хајнрих Хајне, у циклусу „Северно море“ забележио је песму „Крунисање“. У њој једна девојка постаје апсолутна владарка лирског субјекта коју он поздравља са „Хајл теби, краљице моја!“
Културна историја варварске речи
Што сам више читао старије изворе, то ми је лакше било да отклоним дебеле токсичне слојеве из нацистичке епохе, који су затрпали ову реч. Она је препознатљива у свим германским језицима – на енглеском је уграђена у реч холy, свет, благословен али и у речи њхоле – цео, неоштећен.
Реч је идентификована и у келтском и у балтословенском прајезику, па се не може свести на искључиво германско језичко благо. Та реч не значи само „здраво“. У њој је испреплетено неколико значења: помиловање, успех, здравље и – спас, избављење.
Сазнао сам да је реч забележена још у епској Песми о Нибелунзима из 12. века, па не треба да чуди што јој је онда и Рихард Вагнер дао место у свом „Сумраку богова“ – Хаген поздравља Зигфрида: „Хајл! Зигфриде, драгоцени јуначе!“
Знамо и то да је Вагнера страсно волео извесни Адолф Хитлер. Нарочито онај део из романтичне опере Лоенгрин у којем главни јунак, витез по којем је названа опера, своје прво појављивање започиње обраћањем владару Хајнриху са „Хајл, краљу…“
Занимљиво је да код Шекспира у Магбету у првом чину наилазимо на следећи исказ: „Алл хаил, Мацбетх!“ На немачком се преводиоци не устручавају да уместо „Сви поздрављају, Магбете!“ преведу коректније са „Хајл теби, Магабете“. Георг Фридрих Хендл је компоновао ораторијум „Јуда Макавеј” у којем се пева „Хајл, хајл, хајл, Јудејо, блажена земљо“.
Реч из народне песме
На немачком говорном подручју ова реч се увек употребљавала у разним приликама. Од поздрављања краља у баварској народној песми, преко нормалног фамилијарног поздрава међу пријатељима у деловима Аустрије или израза „Срећно на сајли“ („хајл ам зајл“) у планинарском жаргону.
Немачки гимнастичари су се од 1817. пред вежбу поздрављали са „гут хајл!“ што је значило да једни другима желе вежбу без повреде. А дизачи тегова су поздрављали са „крафт хајл“ – желећи тиме ономе ко покушава да подигне много килограма „здраву снагу“. Сличне поздраве имали су риболовци и ловци.
Све боље познавање немачког ми је донело познанство са низом речи и фраза које садрже оно „хајл“, а да их нико не посматра као нацистичку баштину. „Хајлунг“ је процес исцељења. „Унхајл“ – супротност од „хајл“ – означава несрећу, злу коб.
Могло би се још доста тога навести у одбрану ове речи. Можда је ипак најбољи аргумент да придев у чијем корену је она („хајлиг“) значи „свет“. Ова је реч уграђена у цело хришћанство на немачком, у кључне библијске моменте, свеци је носе као титулу, а Исус је доноси као спас.
Национална реч
Ова реч је постала национална крилатица тек у 19. веку. Пруског и немачког краља поданици су поздрављали са „хох“ – та немачка реч означава висину, па је такво клицање било плод намере да се краљ узвиси међу смртницима.
Међутим, од 1871. је немачка држава ујединила немачке земље са изузетком – Аустрије. Она је остала у вишенационалној Хабзбуршкој монархији. Национални покрет Немаца и у Немачкој и у Аустрији, почео је да употребљава „хајл“ као одговор на „хох“ – великонемачко решење о којем су сањали националисти са обе стране границе обухватило би и Аустрију, Такав политички хоризонт подводио се под формулу „Хајл, Дојчланд!“
После Првог светског рата, демократски републиканци су клицали „Хајл, млада Републико!“ Комунисти су знали да узврате „Хајл Москва!“ или „Хајл Стаљин“. Чак су и присталице последњег уставног канцелара у Вајмарској републици Хајриха Брининга узвикивали „Хајл Брининг“.
Код толико здравица вођама ствар није могла изаћи на добро.
Нацистички „хајл“
Човечанству ће због обима деструктивности и због последица, на души остати ожиљак од врелог нацистичког жига, насилно утиснутог милионима људи и то у два облика. Најпре као партијски поздрав нациста „Хајл Хитлер“, а онда као фанатично призивање победе, троструко „Зиг хајл“.
Нацисти су по доласку на власт 1933. учинили те поздраве обавезним. У њиховим очима је био опозиционо, па и непријатељски расположен свако ко би на „Хајл Хитлер“ одвратио са „добар дан“.
Једини изузетак је била немачка војска, Вермахт, која је делимично задржала своје ритуалне поздраве све до неуспелог атентата на Хитлера 1944.
После рата су оба поздрава била законски забрањена. Седамдесетих су феминистички кругови у Немачкој покушали да спроведу деконтаминацију речи „хајл“ поздравом „хајл Кинд“ – „хајл дете“, али овај покушај је неславно пропао.
Поред неонацистичких бендова у којима је реч опет почела да служи као знак распознавања, у овом веку су неки тешкометални бендови попут Лонењолфа стварима као што је „Хаил Вицторy“, хтели то или не, стигли у близину естетике нирнбершких партијских скупова.
Кратки осврт на „римски поздрав“
Овај осврт на једну реч, за коју сам мукотрпно крчио пут у свом учењу немачког, био би свакако непотпун, ако не бих споменуо и говор тела, који је после Другог светског рата уз поздрав „хајл“ такође производио код већине нормалних људи мешавину одвратности и језе. Реч је о „римском поздраву“ који је Хитлер преузео од Мусолинија.
Испружена десна рука уз повик „Хајл Хитлер“ стопили су се у нашој представи у злочиначки цивилизацијски артефакт, поздрав који је био симбол страдања милиона недужних људи.
Међутим, ни Мусолини није био превише оригиналан. Он је скоро све, од театралног наступа, репресије над политичким противницима и „римског поздрава“ научио од једног италијанског песника и милитанта. То је био Габријеле Д’Анунцио који је већину идеја које је Мусолини касније преузео покушао да оствари у Ријеци у коју је 1919. ушао са својим паравојним формацијама и град прогласио државом.
Д’Анунцио је сличне театралне поздраве видео у европским и америчким историјским филмовима – и сам је био сценариста – који су тематизовале Римско царство. Ипак, песничко-идеолошка реинтерпретација филмског поздрава има своју предисторију.
Измишљена антика
Француски сликар Жак-Луј Давид је 1785. насликао „Заклетву браће Хорација“, која приказује тројицу браће како се заклињу оцу пред бој. Они имају подигнуту десну руку. То је призор који ће потом заиста инспирисати многе људе и уверити их да су у античка времена изузетни тренуци били пропраћени баш таквим поздравом. Али прича по којој је сликар створио своје дело није античка – њу је исписао Пјер Корнеј, француски драмски писац из 17. века.
Проблем са „римским поздравом“ јесте историјско-научни. Осим на једном призору уклесаном на фризу Трајановог стуба где се виде римски легионари са подигнутом десном руком, нема више ни једног писаног или визуелног доказа да је то заиста био „римски поздрав“. Историја очито није оно што је заиста било, него оно што наша машта учини од тога.
Тако је 1782. Франсис Белами овај поздрав установио као школски „поздрав америчкој застави“ приликом заклетве, а укинут је тек 1942. када су људи који су се у Европи тако поздрављали постали амерички крвни непријатељи.
Слична прича је и са „олимпијским поздравом“. У француском месту Жоанвилу је Војна спортска школа од 1852. била препознатљива по томе што су њени питомци поздрављали подигнутом десном руком. 1906. француска национална екипа наступала је у Атини и присутне поздравила „поздравом из Жоанвила“ – подизањем десне руке.
То је имало последице. Остале олимпијске репрезентације су почеле да опонашају тај поздрав. У Паризу су 1924. публику тако поздравили спортисти из Мађарске, Чехословачке, Бразила. То је постао „олимпијски поздрав“. Трагикомичан неспоразум се десио када су француски спортисти, сви као један, подигли десну руку да поздраве публику „олимпијским поздравом“ у нацистичком Берлину 1936. Одушевљена публика је мислила да је то нацистички поздрав.
Све до минхенских олимпијских игара 1972. неке репрезентације су овако протоколарно поздрављале домаћине. Холанђани су 1928. подигли споменик атлетичара у тој пози пред Олимпијским стадионом у Амстердаму, па су га ове године због неугодних асоцијација ипак преместили на мање видно место.
Укрштање и зла коб
Шта нам све ово говори? Свака за себе – и реч „хајл“ и подигнута десна рука – имају веома богату и неочекивано дугу историју. Њихово довођење у однос десило се у нацистичким круговима око 1925. То укрштање поздрава „хајл“ из Хитлерове домовине Аустрије, где до данас значи исто што и „здраво“ и фашистичког „римског поздрава“ дало је онај говор тела и онај редослед немачких речи који се стопио у језиви знак надолазеће смрти.
Иста реч може за једне да означава спас, а за друге злу коб, може у једном времену бити романтична, а у другом токсична. Значење се мења на путовању из епохе у епоху, из језика у језик.
Време моделује и мења речи, а са њима и нас. Стога је добро да схватимо како су неке речи разумели они пре нас. Онда можда можемо гајити трачак наде да ће и нас разумети они који долазе после нас.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
