Све у свему лако закључујемо да је највеће проклетство тзв Западног Балкана то што се граничи са собом, односно, са Источним који глуми Запад и нешто западнијим Балканом који не признаје да је Балкан. Да нам је Украјина близу колико се ономад Џенифер Анистон учинила раздаљина од Париза до Кијева друге би нам птице пјевале.
У Бриселу ништа ново.
23. јуна догодило се ништа – Западни Балкан, како је одавно кумовно и утјешно име нашем региону, био је и остао последње рупа на свирали. Украјина и Молдавија добиле су статус кандидата – што горе то боље по евро интеграције, очигледно, зар не?
Пред очима свих нас ко зна који пут се свједочи да је гео-политика испред и иза свих наводно аутономних и брижљиво планираних потеза наше Европе.
Данас је ваљда јасно зашто су својевремено у брзој процедури и по протекционистичким мјерилима у ЕУ примљене Бугарска и Румунија – утврђиване су спољне границе и насушни излазак на Црно Море. Али, очигледном је сувишно анализирање.
Предсједник Хрватске Зоран Милановић, сада већ пословично, критикује сваког дана све и свакога али, истини за вољу, погађа у центар кад год помене ЕУ и бриселски бирокрстски кордон. Рекао је прилично резигнирано да је БИХ, и прије рата у Украјини, била Швајцарска за Украјину. Томе је тешко приговорити јер ко има функционална чула, и без оног шестог, све одавно разумије. Еди Рама, албански премијер, био је и духовит у вези овог „Гуливеровог путовања“. Остаје, међутим, да размишљамо идемо ли цијело вријеме у Лилипутанију или у Бробдингангу? Ипак, да се не позивам на њега јер ће ме оптужити да сам поборник српско-албанског света, о којему су сањали и Гарашанин и Иса Бољетинац. Лудило! Довољно је, међутим, ризично што сам поменуо Милановића, да не идем даље.
Све у свему лако закључујемо да је највеће проклетство тзв Западног Балкана то што се граничи са собом, односно, са Источним који глуми Запад и нешто западнијим Балканом који не признаје да је Балкан. Да нам је Украјина близу колико се ономад Џенифер Анистон учинила раздаљина од Париза до Кијева друге би нам птице пјевале. Успут, разочарала ме. Стотину година јој држим страну и чудим се како Бред Пит није изабрао њу, а онда схватим на крају да је она једна обична географска Анђелина Џоли. Уосталом, Пит треба да ожени Жижека.
Да је жив, и Џонатан Свифт би попиздио.
Извините на грубости али ни најангажованији философ данашњице Славој Жижек одавно не бира ријечи – у пацифизму није спас, каже он? Доказује се тако да и модерни љевичари, као и они давнашњи, обожавају туђе ратове и туђе жртве, а њима је туђе све што није изашло из исте партијске књижице. Иначе, философи љевичари су зајебани играчи – чистокрвни Џолијевци.
Шта ће на крају бити с нама, „шта ће бити с кућом“ што би питао бесмртни Лаки Топаловић? „Запалићу је“, одговорио је ништа мање бесмртни Били Питон. Гуливер би један такав пожар ријешио малом нуждом по палати у пламену. Лилипутанија ће извјесно бити спасена.
Да је жив Џонатан Свифт би попиздио – шта је све он пропустио у том нединамичном 18. вијеку!
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
