Пише: Атанас Ступар
Први дио можете прочитати овдје
Други дио можете прочитати овдје
Уз богат календар који указује на фазе и трендове моде, на паришком бувљаку Клињакур доживјећете и путовања времепловом кроз свакојаке ентеријере. Изненадиће вас присуство сувенира пристиглих из разних крајева свијета. Запањиће вас справе за рачунање абакуси, дрвене рачунаљке, шибери, нонијуси, механички рачунари са зупчаницима и електронски са чиповима, регистар касе са папирном траком, калкулатори Хјули Пакард …Близу њих су лего слагалице, Рубикове коцке, видео игрице спатронама, рачунари Comodore, џојстици, конзоле. Све је сређено и систематизовано на такорећи музејски начин. Едуковани продавци спремни су за циљане купце. Претпостављам да овај дио посјећују заљубљеници у игре и колекционари.
Необични украсни предмети од мермера, трске, дрвета, комадића стакла, ћилибара и полудрагог камења изложени су поред лустера, столних лампи, свијећњака привлаче пажњу обичних шетача. Одједном као да улазите у луде тридесете и доба џеза пред очима вам искрсну флипери, аутомати, џубокси, слот апарати, које могу себи приуштити успјешне кафеџије и носталгични богатуни.
Мало даље поглед вам запиње на цилиндрима, штаповима, бурмутицама и табакерама, лептир машнама, рукавицама, ланчићима за џепне сатове, дугмад за манџетне, игле за кравату. Све те ознаке дендизма заједно са шаловима, дијадемама, шареним огрлицама, минђушама, тракама, рајфовима, шналама, шеширићима са мрежицама подсјетиће вас на декаденцију из времена буржујских салона. Судећи по цијенама рекло би се да такве тезге обилазе ексцентрици.
Изненадиће вас велика понуда порцеланских фигура и посуђа, неочекиване декорације, фотоапарати и разне оптичке справе, сатови пјешчани и дрвени, џепни и зидни, масивни с дугим месинганим клатнима и кукавицама од чијих вам се жустрих искакања и ку-ку оглашавања заврти у глави. Ствари су уредно сортиране с означеним цијенама које су око 20% веће од оне за коју ће вам газда продати предмет чим одужите ценкање са њим.
Бувљак на Клињакуру има више спојених пијаца са штандовима и уским пролазима између њих. Уколико вам се нешто свиди купите то одмах јер чим дубље зађете у пијацу веома тешко ћете пронаћи пут да се вратите на оно исто мјесто.
Подгорички бувљак има понешто од свега набројаног што са може наћи на тезгама Клињакура с тим што је неупоредиво мањи, у материјалном смислу сиромашнији али за посјетиоце и много лежернији. На Подгоричком бувљаку предмети су без икаквог реда разбацани по широким церадама и чаршавима на ограђеном простору некадашњег сточног пазара. Између тезги на земљи налазе се уски пролази за пјешаке који комотно, не умарајући се, с висине могу разгледати и одабрати нешто од оног што им је изложено пред ногама.
Начин куповине на Подгоричком бувљаку је много демократичнији од куповине на уређенијим бувљацима. Савијете се подигните ствар која вам је запела за око и питате колико кошта. На већим бувљацима упирете прстом у предмет а продавац вам саопштава цијену.
Сличне ствари на Клињакуру су много скупље него на Подгоричком бувљаку. Ценкање се на оба мјеста одвија у сличном маниру и ритму с тим што је Подгорички бувљак много великодушнији. Продавац вам саопштава цијену али ће вам, ако одћутите један минут, из своје удобне столице већ у следећој реченици цијену снизити, кадкад и за половину. Срдачно ће вам добацити „То ти је два еура…али узми га за еуро“.
У вријеме када сам трговао на Клињакуру ничег није било испод 5 или 10 еура. Продавци су презриво гледали на металне кованице.
Подгорички бувљак ради суботом и недјељом. Онај на Клињакуру ради и понедељком. Продаја на Подгоричком бувљаку почиње у рано јутро. Купци који подране имају веће шансе да јефтино потргују вредније ствари. Понекад стални продавци за мале паре откупљују ствари од рано придошлих продаваца да би их сат касније на својим тезгама препродали вишеструко скупље. Бувљак почиње да се празни око подне. Бувљак на Клињакуру ради од 10 сати ујутру до 6 сати послије подне.
За читаоце који помисле да су неумјесне и претјеране паралеле које правим између Подгоричког бувљака који се налази на мјесту некадашњег сточног пазара и Паришког бувљака Клињакур који се налази на мјесту некадашњег војног логора само ћу рећи да пропорционално броју становника и њихових интересовања Подгорички бувљак зна да купцима приреди више изненађења од Паришког бувљака на Клињакуру.
Током боравка у Паризу на Клињакур сам одлазио послије посјете цркви Светог Саве (Rue Simplon 23). До бувљака сам ишао пјешке или метро линијом број 4. Раздваја их само једна станица. И у томе проналазим лијепу спону с прохујалим епохама. У средњем вијеку су се традиционално организовали сабори, вашари, пазаришта у близини цркава и манастира углавном за вјерске празнике. Уз ведрину и оптимизам на тим скуповима била је очигледна и прагматичност то јест намјера да људи задовоље своје и духовне и материјалне потребе.
У православним црквама суботња и недјељна јутра су резервисана за свечане литургијске службе и сабирања вјерника. Читају се проповиједи и слави Христово васкрсење. Пале се свијеће за живе и душе преминулих. Шири се радост. Препознају се и поздрављају окупљени вјерници.
Тик поред Паришке цркве Светог Саве у Паризу постоји продавница производа из бивше Југославије. Српска пића, македонски ајвари и сиреви, војвођански и босански мезетлуци, хрватски слаткиши. Последњи пут смо у крипти цркве Светог Саве у Паризу попили по чашу шљиве „Жута оса“ купљене у тој продавници. Презалогајили смо понешто од домаћих специјалитета које су припремиле наше вриједне и умјешне земљакиње, жене гастарбајтера, сада већ Парижанке које брижљиво чувају породичне традиције доводећи своју малу дјецу да присуствују литургијама и пјевају пјесмице о Светом Сави. Од атмосфере нам је било топло око срца. Подсјетили смо се прича о школским данима које смо слушали из уста својих родитеља. У Паризу нам се то потврдило. Уживо смо видјели како се одржавају вјера и традиција, како се преносе и утискују у свијест младом нараштају идентитетске и историјске вредности свога рода. Дисциплинована и весела дјеца из Светосавске цркве у Паришкој улици Симплон била су дарована сазнањима о вјери, о поштовању поријекла и традиције која су нама у њиховом узрасту била строго ускраћивана.
Животне околности Париза и Подгорице на ширем плану потврђују још једну интересантну аналогију која се огледа у истинским и спонтаним сусретима са слободом и различитостима духа.
И црква Светог Саве у Паризу (Rue Simplon 23) и црква Светог Саве* у Подгорици (Булевар Вељка Влаховића на Старом аеродрому) налазе се у непосредној близини мјеста гдје се суботом и недјељом окупља велики народ. То их на одређени начин приближава мисионарском духу средњег вијека који у народним, празничним саборима и предасима од напорног рада није познавао географске, културне и вјерске разлике.
На Подгоричком и Паришком бувљаку суботом и недјељом владају сличне атмосфере. Мало је намрштених и нервозних лица. Људи се поздрављају, разговарају, погађају и шале једни с другима.
На Подгорички бувљак се долази са разних страна. Од сусједне Албаније, од приморја, са сјевера Црне Горе. Стекао сам утисак да са сјевера долазе наши исељеници из Петњице који живе углавном у Луксембургу. Робу допремају из пограничних подручја ..Луксембурга, Белгије, Француске, Њемачке…. Њихова понуда је веома богата и разноврсна. По комплексности је упоредива са тезгама на Клињакуру. Како су наши држављани дошли до те занимљиве и нашим просторима мање доступне робе?
Слично као што се до рабљене робе долази и код нас. У највећем броју случајева прихватају се чишћења односно пражњење станова, остава, подрума, гаража….на поменутим дестинацијама. Оно што су исељени или преминули власници годинама скупљали и гомилали у свом животном простору неко мора да почисти. Вријеме је битан фактор у сређивању животних пребивалишта. Они који брзо чисте, односно уводе ред у напуштеним просторима као додатну награду за труд добијају и ствари које су се у просторима затекле. Општинским властима, наследницима, купцима исплативије је да такве ствари отуђе у једноставном поступку него да плаћају скупо одвожење и лагеровање на депонијама.
Када видите како су одређене ствари груписане на тезгама бувљака скоро да можете замислити и животе њихових бивших власника.
Чињеница да се у Подгорици гради и усељава велики број нових станова подразумијева и чињеницу да се истовремено напушта велики број старих станова који се реновирају и спремају за препродају или издавање. Један простор нестаје, други се рађа. Процес чишћење старих и формирања нових простора за становање гарантује и прилив половне робе на бувљак и њену куповину.
Бувљаци чувају не само знакове времена и обиљежја простора већ шире и преносе дух индивидуалности…
Два пута ми се десило да на бувљаку купим оно што сам ја сам некада раније одбацио на смеће, односно поклонио људима које сам платио да ми очисте гаражу коју сам користио као оставу. Једном је то била моја књига, други пут моја собна ТВ антена. Одбацивању је претходила селидба. Поновну куповину старог одбаченог предмета проузроковала је нова потреба произишла из новонасталих околности.
Бувљак и јесте шарени вашар животних околности које се мијењају с временом.
П. С.
Надам се да ће православни вјерници као долазници на Подгорички бувљак слиједити наш примјер из Париза и претходно посјећивати цркву Светог Саве на Старом аеродрому баш као што смо и ми прије одласка на Клињакур посјећивали цркву Светог Саве у Паризу.
———————————————————-
Крајем мјесеца фебруара 2026. године обављено је освештавање звона и крстова за цркву Светог Саве на Старом аеродрому у чијем се склопу налази Православна гимназија.
