Они као рјешење предлажу реципроцитет. Предлажу да се мрцварење настави, а не да се заустави. Зато су против Отвореног Балкана и сваке иницијативе која би олакшала живот најмање трећини грађана њихове државе, најгласнији они који не знају шта је Сјевер Црне Горе, зато су за чвршће границе они који путују само са дипломатским пасошем и не разумију како живи народ на граници. Живаца.
Навикао је наш грађански („народни“ је у страној држави) посланик/ца све да све завршава преко реда, јер чоче, он ради важан посао, државни. Можда због тога што наш посланик не иде у продавницу, не гледа рафове на којима су цијене све више, а избор све мањи. Не пуни гориво на пумпи од свог новца, него на службену картицу. Једина брига му је кад се зајебе и на пумпу оде понедељком, па псује гужве јер раја хоће да уштеди петеура пред ново поскупљење. Навикао је и да добије авионске карте пред пут, а не да тражи најјефтиније са мање од девет пресједања. Навикао је да не једе кући, јер га неко свакако части преко дана. Навикао да добије бесплатан стан од своје државе, а не да се вуче по оним канцеларијама на којима пише „банка“. Навикао да финансира свој клуб из буџета. Уопште, изгубио је наш посланик навику да се маши за новчаник и брзо заборави из каквих је опанака дошао до столице. И реално, када се неко службеним колима креће у троуглу Подгорица- Аеродром Голубовци – Ричардова глава, нема потреба да га интересује ишта ван тога.
Али кад му се деси инцидент у коме мора сам да извади било шта из буђелара, наступа драма која пуни ступце, а ми смо принуђени да заборавимо све проблеме који нас реално тиште. Ријечима мог ниско позиционираног друга из ДПС: „Тек кад су ми узели службени ауто, видио сам како је гориво скупо. Па како живи овај народ није ми јасно.“ Но, није ми за њега, добиће брзо кључеве назад. Проблем је што ни када се суоче са неком „непријатношћу“, наши посланици не траже на сва звона рјешење за све, него само за себе. Добијамо само неартикулисану хистерију чији је циљ одбрана личног комфора и ништа преко тога.
Да се наш посланик некада возио аутобусом из Новог Пазара или до Будимпеште, или увозио јелку из Србије, вјероватно бисмо (ми Црна Гора) данас ратовали против Црне Горе, Србије и Мађарске истовремено. Видите, на црногорско-српској, српско-мађарској, а вјероватно и на другим нешенгенским прелазима, сваки путник и возач робе добија посланички статус. Путници се задржавају сатима док уморни полицајац не региструје све личне карте, пасоше, потврде из суда да су оба родитеља пустила дијете да из Рожаја оде код бабе у Тутин, претресају кофери да неко није убацио картон кокаколе или детерџента који је јефтинији на 30 км од вас и слично. Може се рећи и да возачи камиона и комбија добијају предсједнички третман јер спавају и по пар ноћи у камионима на граници, окружени прекрасном природом док им на уво лагано свира жубор Лима и хлади их повјетарац из кањона. Странци би платили за такав догађај, јер не познају појам границе и нетакнуте природе.
Али умјесто да неко деценијама констатује да су границе проблем, свака иницијатива се зауставља на тражењу рјешења у коме ће само наш посланик моћи да шета неузнемираван заустављањем од стране полиције. Не би њему пало на памет да би и за економију и за друштво било боље да Бјелопољац или Пљевљак чешће иду до Пријепоља. Да би то можда помогло развоју крајева који као гранични предјели масовно губе становништво, које се одлијева тамо гдје нема граничних прелаза на сваких 50 километара. Не пада то њима на памет, јер је њима Брисел на два сата авионом, па нема потребе да се труцкају до три сата удаљених Пљеваља.
А они као рјешење предлажу реципроцитет. Предлажу да се мрцварење настави, а не да се заустави. Зато су против Отвореног Балкана и сваке иницијативе која би олакшала живот најмање трећини грађана њихове државе, најгласнији они који не знају шта је Сјевер Црне Горе, зато су за чвршће границе они који путују само са дипломатским пасошем и не разумију како живи народ на граници. Живаца.
Небојша Бабовић
