Превео и приредио: Свештеник Никола Гачевић
Као мали помен на великог човјека Православља и Хришћанства уопште Архиепископа Тиране, Драча и цијеле Албаније Анастасија Јанулатоса (упокојио се 25.01.2025), преносимо интегрално превод говора Премијера Албаније Едија Раме на дан његове сахране. Да подсјетимо читаоце да су Архиепископ Анастасије и Митрополит Амфилохије Радовић били велики пријатељи још од студентских дана и свештеничке службе обојице у Атини. Међусобно су се поштовали и уважавали и као пастири два народа који живе један поред другог у смутним временима имајући увијек као компас љубав Господа Нашег Исуса Христа, позивајући увијек на јединство, суживот у миру и узајамном поштовању. Митрополит Амфилохије је имао бригу за наш напаћени народ у Албанији, који је већински прогнан од у Црну Гору од тадашњег тоталитарног комунистичког режима Албаније са својих вјековних огњишта (Скадра, Љеша и Враке…), а истовремено незаштићен од тадашњег комунистичког тоталитарног режима у Црној Гори. (увод преводиоца)
Говор Премијера Албаније господина Едија Раме на сахрани Архиепископа Анастасија:
„Блажени су они који умиру у Господу од сада и убудуће. Да, говори Дух Свети, нека почину од својих трудова, јер их њихова дјела прате.“ (Откривење 14, 13)
Вашa Светости, Васељенски Патријарше Вартоломеје,
Часни чланови и архијереји Светог Синода Аутокефалне Православне Цркве Албаније,
Преосвећени Митрополите Јоване, администратора Свете Митрополије Тиране и Драча,
Поштовани и добродошли пријатељи, председниче Владе Републике Грчке, Кирјакосе Мицотакис,
Читава Православна заједница је данас у жалости. Аутокефална Православна Црква Албаније је у жалости.
Живот и дјело Архиепископа Анастасија
Архиепископ Анастасије је довршио своју мисију као наследник апостола, у служби православних вјерника у Албанији. Његов живот, изузетно дуг, али прије свега дубоко значајан, био је живот посвећен Саборној и Апостолској Цркви, у светоотачком смислу, у пуној мјери какву исповиједа Символ вјере из Никеје, формулисан прије 1700 година под окриљем Светог цара Константина Великог.
Држава званично признаје црквена имена свештених лица и монаха
Тридесет три године евангелизације на тлу Албаније, од далеке 1992. године до данас, јесте број од изузетног значаја, не само симболички усклађен са годинама живота Исуса Христа.
Од тих 33 године, прве три су биле посвећене проповиједању васкрсења мистичког тијела албанског православља, док је наредних тридесет проведено у упорном раду, попут одлучног дрводјеље, на обнови изгорјелих рушевина Православне Цркве Албаније.
Са чисто људске и дубоко духовне тачке гледишта, живот Анастасија Јанулатоса био је у потпуности испуњен, јер је кроз њега остварен сан једног дјетета. „Када сам био дијете,“ једном је рекао блаженопочивши Архиепископ, „није било довољно да Богу дам нешто – морао сам да му дам себе у потпуности. Желио сам да читаво моје биће живи у Христу.“
Од расијане и ослабљене заједнице до јединственог тијела
Као архијереј историјски значајне заједнице, са великим утицајем у националном мозаику Албаније, лик Архиепископа Анастасија и његов рад као поглавара Цркве и њеног стада били су предмет разматрања, дивљења, благослова, критика, па чак и анатема.
Најконтрадикторније страсти су се разбуктале у нашем суседству када је ријеч о његовом јавном лику и политичкој улози. Хтио то или не, носио је на својим плећима и пламен дјетињастих сукоба у нашем региону, који су се поново разбуктали истовремено са васкрсењем Цркве.
Само то свједочи о његовој стоичкој издржљивости – врлини све ређој у времену и свијету гдје све више људи лута на ветру, а све мање њих допушта да „Дух Свети дува гдје хоће“ (Јован 3, 8).
Анастасије – градитељ мира међу балканским народима
Са посвећеношћу и бескрајним стрпљењем, поново је ујединио вјернике у једно стадо, налик на дом обновљен након што су га демони напустили, како Исус описује у Јеванђељу по Матеју (12, 43-45).
Не желим да овдје држим посмртни говор о овом архијереју, коме је цио свијет завидио Аутокефалној Православној Цркви Албаније – било међу уваженим духовним вођама, интелектуалцима посвећеним миру кроз међурелигијски дијалог, градитељима комуникације међу вјерама и културама, или чак међу државницима који су га познавали.
Увјерен сам да мој пријатељ, Кирјакос Мицотакис, који нас данас почашћује својим присуством и присуством своје уважене делегације, потпуно дијели ово увјерење. Његов долазак данас не само да одаје почаст историјској фигури Архиепископа, већ и уздиже значај Аутокефалне Цркве Албаније и државе у којој сада слободно дише, шаљући снажну поруку нераздвојивости у животу и жалости између наших двају народа.
Архиепископово наслеђе изван граница Албаније
Имао сам част да будем присутан у овом истом Саборном храму, који је Архиепископ Анастасије посветио Васкрсењу Христовом, васкрсењу Његовог мистичког тела у Албанији, на његовом свечаном отварању и освећењу.
Тог дана, након дугогодишњег труда, његово дјело је уродило плодом – саборни храм је отворио своја врата у присуству патријараха и митрополита из цијелог православног свијета.
Таква част и утицај, на нивоу који далеко превазилази наше националне границе, никада раније нису били присутни у религиозном животу Албаније или њене православне заједнице.
Отишао је као Анастасије Албаније
Данас, када се затвара један животни круг посвећен Васкрсењу, мора се недвосмислено рећи: у једином аспекту који му је заиста био важан – у вјери – Анастасије је дошао међу нас прије 33 године као свештеник из Грчке, а данас нас напушта као Анастасије Албаније.
Тешко је наћи у историјском сјећању било кога – било које националности – ко се са толиком посвећеношћу и поносом идентификовао са именом Албаније као Архиепископ Анастасије.
Изгубили сте Архиепископа, али сте добили заступника на небу
Данас је православна заједница у Албанији и широм свијета у жалости. Данас је Аутокефална Православна Црква Албаније у жалости.
Али, као што рече Апостол Павле: „Радујте се свагда у Господу! Опет велим: радујте се!“ (Филипљанима 4, 4)
Изгубили сте Архиепископа који је 33 године служио, али сте добили Анастасија Албаније. Добили смо заступника на небу, који ће стајати поред Господа, кога Литургија Светог Јована Златоустог тако лијепо назива „Пријатељем човјека“.
Добијамо примјер слуге помирења на земљи – примјер који сада сви ми морамо слиједити.
Нека душа Анастасија Албаније почива у вјечном миру, а нека жалост овог дана у сваком срцу донесе утјеху Господа Живота.
Амин.
