Пише: Гојко Божовић
„Краљ мрава“ је једина књига прозе Збигњева Херберта. Попут „Господина Когита“, врхунца Хербертове поезије, једног од најважнијих књижевних ликова XX века и опсесивне песничке теме на коју је песме писао током читаве своје књижевне каријере, и „Краљ мрава“ настајао је дуго.
На овој књизи кратких прича писац је радио више од двадесет година, склапајући постепено и истрајно један неочекиван свет.
У „Краљу мрава“ налазе се Хербертове приче о мање познатим боговима грчке и римске митологије.
Занимљиве и духовито написане, Хербертове приче луцидно истражују и приповедају о палим боговима и о боговима помрачене славе, о божанствима која су потиснута и занемарена или су пала у немилост моћнијих богова, па су због тога и цензурисана у културно-историјском памћењу.
Јунаци Хербертових прича су: Антај, Триптолем, Терсит, Клеомед, Нарцис, Ендимион, Секуритас, Атлант, Прометеј, Арахна, Хекаба, Фија и друга божанства која најчешће нису у првом плану античке митологије.
Херберт је „Краља мрава“ назвао „приватном митологијом“.
Хербертове приче откривају узбудљив митолошки свет у коме постоји много тако људских особина и тако сасвим актуелних ствари: од замрачења и табуа, потискивања и цензуре до љубоморе и похлепе, освете и обести, од воље за моћ до борбе за моћ, од милости до свирепости, од божанске свемоћи до одбачености и потиснутости сасвим налик на сломљену људску позицију.
Али колико приповедају о одбаченим и свргнутим боговима, Хербертове приче говоре и о људима који су у те богове веровали, па су их потом са истом страшћу и одбацивали.
Људска пролазност је очекивана, па је и нестанак људи и њихов заборав у токовима историје подразумевајући.
„Краљ мрава“ приповеда о боговима који су завршили као људи: из божанске моћи свргнути у људску немоћ, из свемоћи у обичност, из бесмртности у заборав.
У томе се открива дубока модерност и актуелност Хербертових прича о античкој митологији.
Приповедајући о онемоћалим и зато заборављеним боговима, Херберт приповеда о модерним божанствима политичке митологије која су стицала армије присталица, да би за неко време изгубили моћ, славу и познатост.
Херберт оживљава старе богове, одбачене у немилост и изложене цензури из различитих разлога, у десакрализованом друштву тоталитарног комунизма у коме је цензура један од основних облика прихваћене комуникације.
Али и тоталитарним комунизам је имао своје ритуале који се по много чему личили на религиозне обреде, док је од непогрешивих вођа партије, народа и државе стварао божанства утемељена на култу личности и неограниченој политичкој моћи.
Комунистички владари били су доживотне вође чија се моћ није могла доводити у питање без последица.
То је био хибрис дисидентства.
У таквом поретку биле су укинуте горње релације (Бог, вера, трансценденција, метафизика), али су на упражњено место дошла модерна божанства тоталитарног XX века: једина дозвољена идеологија, једина дозвољена партија, једини могући вођа.
Горње релације замењене су недодирљивим и свемогућим земаљским владарима који су давали себи за право да се, осим у сва питања савремености, мешају и у питање традиције, и у питање историје, и у питање идентитета, и у питање обичајности, и у питања обликовања животних стилова и токова.
Из тако обликованог пантеона земаљских владара реалног комунизма повремено су нестајали неки од вођа Револуције.
Укидајући политичко друштво, тоталитарни поредак је све што би могло бити политика свео на најужи врх тоталитарне партије као незамењиве авангарде друштва.
У политичким сукобима у том врху, који су понекад били само израз параноје тоталитарног вође, његове неизлечиве сумњичавости или потребе да поједине сараднике казни или принесе на жртву народног незадовољства, дојучерашња нижа и виша божанства реалног комунизма нестајала су као да их никада није било: неки у монтираним процесима, неки у гулазима, неки на робијама, неки у вишедеценијској изолацији, неки у прогонству, неки тако што су нестајали са званичних фотографија, из историјских уџбеника и из званичних верзија револуционарне историје.
У једном времену обавезни, у другом времену исти људи постају забрањени.
Пад у политичку немилост повлачи за собом потпуно брисање из историјске и јавне свести.
Савременик и сведок таквог поретка, Херберт је у „Краљу мрава“ описао свој свет и своје доба привидно се измештајући у митолошки свет антике.
Извор: Данас
