Пише: Немања Рујевић
Србија гледа у Нови Сад где је све почело пре годину дана. Каква је та година побуне била? И, иако се крај не зна, да ли су студенти већ увели друштво у нешто ново?
Ако је веровати „невидљивој руци тржишта“, Нови Сад збиља чека највећи скуп икада у том граду када се у суботу буде обележавало годину дана од трагедије, што је и годину дана бунта. Цене стана на дан отишле су у небеса, бизнис је бизнис.
Новосадски новинар Недим Сејдиновић гледа да удоми намернике са свих страна, да избегну високе цене. Тешко је, каже, проценити колико ће људи доћи у суботу (1. новембар) јер то је „слободни скуп слободних људи“.
„Али може се претпоставити да ће скуп бити монументалан. Студентима и грађанима у бунту је бројност важна јер се демонстрирају упорност, храброст и доследност“, каже Сејдиновић за DW.
Било је огромних скупова у ових годину дана, укључујући онај у Београду од 15. марта када се, према процени Архива јавних скупова, окупило 325.000 људи чинећи највеће окупљање икада.
О. Владан Перишић: О студентским протестима и мјесту теолога у њима (ВИДЕО)
Али одавно се, још од летњих сукоба, ушло у фазу коју понеки политички аналитичар зове „мрцварењем“. Или „равнотежом немоћи“ – нити су протести тек тако могли да сруше власт, нити власт може да их угаси.
Ту нису помогла ни стална појављивања председника Александра Вучића на телевизијама, ни батинаши, ни случајеви полицијске бруталности. Као што грађанима у протесту ништа није донело паљење просторија СНС.
Сејдиновић верује да инциденти одговарају режиму и „Вучићевој пропаганди“ те да није искључено да ће у суботу „убачени елементи“ покушати да изазову сукобе. Али, додаје овако: „Неће баш Вучићу од велике користи бити ако тог дана Нови Сад, због полицијског насиља или чега сличнога буде главна вест у европским медијима.“
Кап у пуној чаши
Биће то годину дана откако је почело, у тачно 11:52. Тада су тоне бетона пале на људе под надстрешницом свеже и скупо реновиране Железничке станице. Велики број грађана то је приписао јавашлуку и корупцији. Воде се три процеса, тужилаштва вуку на различите стране, пресуда нема.
Уследили су минути тишине на раскрсницама, напади лојалиста, блокаде универзитета, оставка Владе, микс претњи и уступака, обећања јефтиних кредита, поход студената кроз Србију и шире, захтев за изборима, сага око студентске листе, запоседање Пионирског парка, приче о „обојеној револуцији“.
Показати додатне садржаје?
Овај садржај је део текста који тренутно читате. Пружалац услуга ЈутЈуб пружа овај садржај и може да прикупља директно Ваше податке о коришћењу ако кликнете на „Прикажи садржај“.
Србија је у годину дана живела вишак догађаја, једну једину тему. „Мислим да је ово само била кап која је прелила чашу“, каже Јелена Попадић, студенткиња медицине из Новог Сада, са којом је DW више пута причао у последњих годину дана.
„Овде се већ толико дуго краде, да су људи навикли, на неки начин. Али сада су крађа и корупција дошли дотле да су људски животи изгубљени“, сумира она.
Опет о „две Србије“
Недељу дана пре годишњице (25. октобар), у Пожаревцу су се окупили људи који кажу да им чашу није прелио пад надстрешнице него да су „блокадери“ превршили сваку меру. У питању су скупови против блокада на којима власт демонстрира подршку.
Премијер Ђуро Мацут, статиста у целој ствари, рекао је новинарима да је држава почетком године показала „превелики степен демократичности“ према блокадама те „друге Србије“. Сада, каже, устаје аутентична Србија која мисли својом главом.
Тог дана се у Пожаревац слило преко стотину аутобуса. Репортер DW срео је пензионере који студенте зову „багром“, раднике комуналних предузећа којима су шефови наредили да дођу на митинг и много људи који уопште не желе да причају са новинарима нити знају шта би рекли.
Пензионер Бранко из Пожаревца пак воли да прича. Каже, не воли СНС, али председника поштује ко год да је. Избори су у Србији слободни па нека се бира! Шта Бранко хоће? „Хоћу да будемо нормални, да се не гледамо попреко, да се не бијемо.“
Међу овим људима, барем 40 одсто њих верује да је надстрешница пала због диверзије – тако је, за присталице СНС, показало истраживање Нове српске политичке мисли. Примила се прича о „терористима“ који руше надстрешнице, а онда хоће да руше власт.
Делује да су политичке поделе, одавно оштре за и против Вучића, сада стигле до скоро сваког човека. Чак ушле у породице.
Крај се не зна
Тај утисак дели и филозоф Андреа Перуновић. Одмах каже да неће о дневној политици, поготово неће да прогнозира. Не да не би испао лош „аналитичар“ већ јер је то немогуће.
На питање како се променила Србија у годину дана, каже да се ствари стално мењају, али да је друкчије што се сада промена доживљава и што се грађанима вратила моћ деловања. „Чар је што смо сада у моменту постајања, за разлику од пуког бивствовања“, каже Перуновић.
У филозофији се то зове „простором неодлучности“, поље пред друштвом је отворено, размишља се уместо да се верује. Али мрежа исхода се тек исцртава и „линија бекства“ из те ситуације се не назире. У Перуновићевом преводу за обичне смртнике – не знамо да ли ће завршити у фашизму или бољем друштву или негде између. А што дуже такво стање траје, тако расту и улози.
„Кад идеш улицом и причаш са људима, они то доживљавају као велико бреме“, каже овај саговорник DW са Института за филозофију и друштвену теорију. „Чини ми се да су људи постали доста комуникативнији и љубазнији, ако су то носили у себи. Док су такође и они који су бахати и обесни то исто почели отвореније да исказују. Промењени су интензитети.“
То је можда оно што студенткиња Јелена Попадић каже овако: „Људи су схватили да је то то. Или сада или никад. Неће одустати. Млади немају шта изгубе. Живот овде овако просто нема смисла. Ово је последња шанса.“
Зашто баш студенти?
Није тешко наћи одговор на питање зашто ова побуна против Вучићеве власти – ко зна која по реду – најдуже траје и има шансе на успех. Устали су студенти, „наша деца“, „будућност Србије“. Није чудо ни што је власт покушала то да опонаша, нудећи другу „нашу децу“ која приде желе да уче.
Али је велико питање откуд сада та омладина? Зар се о њима није говорило да зуре у ТикТок и да их политика не занима?
Филозоф Перуновић каже – млади су као повратак несвесног које је потискивано. „Јесу идеолошки хетерогени, али њихово поступање је врло левичарско. То су генерације које у уџбеницима историје ништа нису виделе осим националистичких наратива. Тамо су јако мало читали о Југославији, самоуправљању. Где су они научили пленуме? То наслеђе је потискивано зарад ауторитарних сврха, али се сада вратило.“
Додаје да је наш део света деведесетих био злослутно авангардан. А да је можда сада авангарда по добром.
„Јер, видимо да побуне младих по свету искачу као кртице, од Непала до Марока. У нашим капиталистичким друштвима одсецамо део реалности и не обазиремо се на то. Е па сада младе генерације реагују јер су у томе одрасле. Суочавају нас са собом.“
Куда даље?
Има људи који велике политичке протесте посматрају као средњевековне опсаде – ако се скупи довољно војске и крене на јуриш, тврђава падне. Пошто то тако не иде, проћи ће и скуп у Новом Саду и наставиће се фаза „мрцварења“.
Судећи према испитивањима јавног мњења која објављују агенције независне од власти, студентска листа има предност иако још фактички не постоји. И иако се не зна када ће тачно избори, мада председник Вучић каже – идуће године. А поготово се не зна у каквим ће условима бити одржани.
Показати додатне садржаје?
Овај садржај је део текста који тренутно читате. Пружалац услуга ТикТок (Ембед) пружа овај садржај и може да прикупља директно Ваше податке о коришћењу ако кликнете на „Прикажи садржај“.
Као да се поље борбе са улице сели на познатији терен избора. А тиме, упозорава новинар Недим Сејдиновић, можда и у стари ток опозиционе чаршије познате по бескрајним расправама о броју колона и зађевицама. Већ се навелико студентима пребацује што не објаве листу, иако избора нема на видику.
„Мислим да чаршија покушава да поврати положај којег је имала раније и да утиче на политичке процесе мењајући принципе за ситне интересе. Само донекле у томе успева, али ју је све ово ипак исувише надрасло. Чини се да су форма студентског одлучивања и уопште ова побуна усмерене и против ње, што је добра вест“, каже Сејдиновић.
Ко не жели да се игра пророка, може да тврди само две ствари. Прво, нешто се у Србији крупно променило. Друго, побуна није ни близу краја, иако су власти много пута прогласиле „победу“. За све више од тога, што рече филозоф, мрежа исхода је превише разграната да би се видело куда тачно води.
Извор: Дојче Веле
