Пише: Вук Вуковић
Ништа нас тако не одваја, не отуђује једне од других као глобални догађаји, спектакли и масмедијско ефективно привлачење екранима гдје се, уистину, све и одвија.
Можда ће свјетско првенство у фудбалу које се одржава сљедеће године успјети да потисне дубоко ужасе рата у Украјини, оно што смо сви преко снимака могли да видимо у Гази гдје је спроведен геноцид, те прилоге у виду фотодокументације о касапници у Судану, јер, спектакуларни догађаји који имерзију глобално село то имају за циљ: понудити производ игре у којој ће милиони учествовати, будући да конзумент жели бити и искуствовати дио тржишног такмичења!
Циник би могао рећи како је њемачки социолог Рајнер Парис у есеју насловљеном ’Деструкција свакодневнице’ (Die Zerstörung des Alltags, Die Welt) омануо, обзиром да смо током планетарне парализе, тоталног застоја, полицијског локдауна као медицинске превентивне мјере усљед пандемије вируса ковид-19, имали истовремено мир, природа је продисала, након толико година (о чему смо писали), у каналима Венеције појавиле су се патке, сада, умјесто, дакле, деструкције свакодневнице, имамо глобалну катастрофу: на сјеверу Москве јуче (8. дец) забиљежена је температура од 2 степена, усљед чега су се појавиле прве печурке; на политичком плану, све више се спекулише о могућем рату између Европе и Русије, тим прије што је (обратимо пажњу на ово) глас разума који се јавља да опомене Европу, тренутно, глас никог другог до Доналда Трампа, што је сценариј који нико није могао предвидјети, међутим, тако нешто је садашња свакодневница у којој не можемо, и даље, изаћи из нарастајуће неизвјесности која производи осјећај страха и очајања, конфузије и дезорјентисаности.
Европа се понаша попут вица о Сејму Голдвину, који, након што су му сценаристи рекли како непрестано добијају опомене да се окану од коришћења офуцаних клишеа, је узвратио: Да, потребно нам је много више клишеа! Да: потребно је да се рат пролонгира, посебно се у томе истиче њемачки канцелар Фридрих Мерц који је током скупа у Лондону изразио сумње поводом Русије и онога са чим ће се она задовољити. Да: уколико се и Европа упусти у рат, онда ће то значити да нам треба више ратова како би се тај зауставио.
У ствари, кад погледамо онако чисто људски, с друге стране прихватајући да живимо у ери конзумеризма и комодификације чак и апокалипсе, да се фамозни ‘црни петак’ обиљежава дуж цијелог Запада јер су тада цијене ‘магијске робе’ преполовљене, зашто да свјетским првенством у фудбалу, тој игри која је перцепција раја за просјечног мушкарца, не заборавимо у каквом свијету живимо. Уосталом: култура памћења само додатно оптерећује политичку паролу да се требамо окренути будућности. Довољно је, дакле, само то чути и одмах бива јасно коме смо у руке предали судбину, појавама које попут Голдвина имају задатак производити гомилу клишеа на дневном нивоу, и да буде горе, тај рецепт је како се испоставља најбољи за мобилизацију маса да се коментарима забављају тако што ће износити своје ставове на дословно све догађаје.
Трамп је први пут освојио гласаче тако што је говорио оно што се прећуткује, што је показао да не носи маску нити се либи бити негативац, међутим, испоставља се како је тај приступ оголио политички свјетски естаблишмент, у потпуности показао да се либералне демократе препознају као они који дјелују сасвим супротно од онога што кажу, тако, сваки пут кад су кренули у војну интервенцију за проширење демократије и оснажење људских права, иза тог идеолошког паравана истина је била супротна: био је то поход са циљем експлоатације неразвијених земаља, са потребом да се изврши нова колонизација која ће уједно остатку свијета демонстрирати војну надмоћ. Сад, пак, Америка се повлачи у себе, врши, иза затворених врата, велики ’попис и обрачун’, са очитом намјером да се са свим мигрантима и досељеницима обрачуна, као и са “вишком” запослених, те да ускрати финансирање неизбројивим организацијама са програмом ширења којекаквих вриједности које се у првом реду уновчавају, да будемо начисто.
Вишак потрошње као супстанца спектакуларности
Фамозни блек фрајдеј, кад на сцену ступа велика распродаја, покренуо је питање како се то одражава на екологију, слиједећи логику да изобиље робе која се мора продати, такође негдје мора и завршити (у нас су то обично дивље депоније гдје се одлаже отпад без икаквог вођења рачуна како то дјелује на околину која се, безмало, претвара у један непрегледни опад, уколико у виду имамо и нелегалну градњу и додатну девастацију простора који се на сваки могући начин гледа капитализовати, учинити профитабилним и економским исплативим), и како не припадамо богатом свијету који се води рачуницом – Нисам толико богат да тргујем непотребне ствари – ми, дакле, наш статус показујемо сигнализацијом преко робе, предмета, ствари, свега онога што је механизам којим своје управљаштво спроводи велики Други, јер, већ је то објашњено, да је жеља увијек већ жеља Другог.
Како припадамо ери глобалне гозбе, потрошње коју подупире ефекат еуфорије, може ли се рећи како се та режија примјењује и кад се ради о ратовима: екранизовани, телевизовани, шеровани и дијељени линковима, претварају се у потрошњу, у садржај који нас још дубље подјељује, уколико у виду имамо чињеницу да смо изузетно такмичарски настројени кад се ради о заузимању страна, о дијељењу лекција о исправности Руса, тј, Израелаца, антиимиграционих политика које, у ствари, иако то не увиђамо, у првом реду чувају наш идентитет, традиционални код, национални нуклеус, заједницу као здрав организам, итд. Онда, ултрапатријахално настројене појаве треба вазда опомињати ријечима светог Павла: “Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Јован, 19.16/Кор. 7,21.)
Прекомјерна потрошња које је сама себи сврха, у колективном осјећању проузрокује да се више није у стању направити дистинкција између предмета обожавања и Ближњег који је извор и окидач за неурозу, фрустрацију, ‘загнојена’ осјећања (познате су нам сцене у филмовима кад одједном породицу снађе низ трагичних ситуација и онда избије свађа између мужа, жене и дјеце, тада свака изговорена ријеч открива оно што све вријеме, у ствари, породицу и одржава на окупу или је потом уништи) вјечите с наше стране регистроване ускраћености коју трпимо, и, збиља, данас је потребно да се сваким односом позабави истовремено полиција и психијатрија, тим прије што су људски односи замјењени односима између ствари. Упитајмо, дакле: чиме се ми то међу собом комуницирамо?
“Појмови “околине”, “амбијента”, несумњиво нису могли поседовати ову актуалност док ми сами нисмо почели суштински мање да живимо у близини других људи, у њиховом присуству и језичком простору, а више под немим погледом послушних, халуцинаторних предмета који нам увек понављају исти дискурс – дискурс наше скамењене моћи, нашег виртуелног богатства, нашег одсуства једних од других” (Бодријар, Потрошачко друштво).
Ништа нас тако не одваја, не отуђује једне од других као глобални догађаји, спектакли и масмедијско ефективно привлачење екранима гдје се, уистину, све и одвија, док у реалности то постаје блиједа и непривлачна, чак негледљива церемонија. Тако смо претворени у оно што је подложно потрошњи, не трошимо ми колико смо већ увелико у циркулацији свеопште потрошње, отуд увијек и аутоканибали, они што претрајавају од онога што сваре и у другом стању избљуну споља, у свијет сведен на статику, гигантско гробље које чека рециклажу.
Извор: Вијести
