Piše: Marina Mađarev
Preminuo je Robert Vilson (83) jedan od najvećih vizuelnih i pozorišnih umetnika 20. i 21. veka. Rođen je u mestu Vaho (Teksas) u kome, kako je često naglašavao, nije bilo pozorišta. Kada je otišao u Njujork na školovanje, gledao je predstave na Brodveju, ali mu se one nisu svidele. A onda se upoznao sa umetnošću opere, savremenim plesnim predstavama Marsa Kaningema i kompozicijama Džona Kejdža. Inspirisali su ga umetnici koji misle apstraktno i to mu je otvorilo put ka jednom sasvim novom sagledavanju odnosa pozorišne predstave, muzike, pokreta i svetla.
Reči su ga sputavale
Nije mnogo mario za dramsko pozorište. Ono je za njega bilo suviše okrenuto rečima i zapostavljalo je sva druga izražajna sredstva. Želeo je totalnu umetnost, umetnost koja spaja svetlo, zvuk i pokret. Njegov cilj je bio artizam u smislu umetničke veštine i potpunog vladanja tehnikom i formom umetnosti. Važno je istaći da se to njegovo insistiranje na artizmu javlja u vreme kada savremena umetnost artizam odbacuje u potrazi za rudimentarnim, autentičnim i nekontrolisanim.
On je, naprotiv, insistirao na artizmu jer mu je artizam omogućavao da njegov umetnički izraz dospe daleko izvan reči jer je naš svet zarobljen u rečima koje nemilice trošimo i koje se od trošenja obesmišljavaju. Za Vilsona artizam je predstavljao način da umetnik potpuno preda umetnosti, animira sva čula i dopre do gledaočevog bića tako što će telesno biće glumca i gledaočevu izdržljivost dovesti do krajnjih granica. Njegove fantastične predstave podsticale su gledaoca da preskoči granice uma koje mu nameće govor i da umetnost doživi svim čulima.
Vilson na Bitefu
Na Bitefu smo gledali Pismo za kraljicu Viktoriju (1974), Anštajn na plaži (1976) i Vojcek (2002). Iako je Vilsonov pristup umetnosti pozorišta bio radikalno drugačiji od onog što smo gledali na našim scenama, beogradski kritičari i teatrolozi su analitično pisali o njegovom radu. Muharem Pervić je pišući o predstavi Pismo za kraljicu Viktoriju (Bitef 1974) napisao sledeće: „U svojim predstavama Vilson pokušava da čuje a ne da shvati, pa njegova predstava sledi muziku, a ne logiku zbivanja. Ovaj ritmičko-melodijski oblik kao princip gradnje Vilson uspostavlja sistemom ponavljanja, simetrije, intonacionim paralelizmima, pojačanjem i uklapanjem gestova i kretnji, tipiziranjem prostora, čime se izvestan ritimčko melodijski gest prenosi duž čitave predstave, to jest, ona se ritmički strukturira.“.
Sjajno predavanje
Šteta je što na Bitefu nismo videli i njegovu predstavu Hamletmašina rađenu prema drami Hajnera Milera (Hamburg i Njujork 1986), koja u stvari i nije drama u užem smislu već koloplet poezije i naracije. Bob Vilson je čitavu predstavu napravio tako da izgovorene reči ne dobiju samo značenje već i da gledalac kakvoću zvuka koju proizvodi ljudski glas koji se prenosi preko zvučnika ili unplugged. Hamletmašina se događala akustički, s velikom jasnoćom i plastičnošću uz puno ponavljanja, preklapanja i umetanja.
Tokom ratnih devedesetih, 30. steptembra 1995. godine, Robert Bob Vilson je održao sjajno perfomans predavanje u Bitef Teatru tokom trajanja Bitef festivala. Bio je to akt pomoći dugogodišnjim prijateljima u nevolji i veoma važno iskustvo za generaciju pozorošnika koja je imala tu nesreću da se školuje i profesionalno usavršava pod sankcijama i ratnim dejstvima.
Na izgled, sve je bilo jednostavno, a opet tako čarobno. Vilson nam je pričao o svom životnom putu, o svojim predstavama i o tome zašto mora da stvara takve predstave kakve je stvarao. Gledali smo ga i slušali bez daha. Kretao se po sceni kao nekakav baletan, pričao veoma ozbiljne stvari kao najbolji stend-ap komičar i izlagao najdublju estetsku filozofiju rečima koje je svako mogao da razume. To njegovo predavanje pamtim kao najlepši događaj tog Bitefa. Duboko svestan značaja ovog predavanja Feliks Pašić i tadašnji urednik LUDUS-a je (broj 30, 5. oktobar 1995. godine https://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus-pdf/Pozorisne%20novine%20Broj%20030,%205.%20oktobar%201995.pdf) objavio je transkript predavanja. Hvala Jovanu Ćirilovu što ga je doveo i hvala Robertu Vilsonu što je došao kod nas u vremenu kada smo bili izopšteni od sveta. Hvala mu i večita slava!
Izvor: Vreme
