Пише: Марина Мађарев
Преминуо је Роберт Вилсон (83) један од највећих визуелних и позоришних уметника 20. и 21. века. Рођен је у месту Вахо (Тексас) у коме, како је често наглашавао, није било позоришта. Када је отишао у Њујорк на школовање, гледао је представе на Бродвеју, али му се оне нису свиделе. А онда се упознао са уметношћу опере, савременим плесним представама Марса Канингема и композицијама Џона Кејџа. Инспирисали су га уметници који мисле апстрактно и то му је отворило пут ка једном сасвим новом сагледавању односа позоришне представе, музике, покрета и светла.
Речи су га спутавале
Није много марио за драмско позориште. Оно је за њега било сувише окренуто речима и запостављало је сва друга изражајна средства. Желео је тоталну уметност, уметност која спаја светло, звук и покрет. Његов циљ је био артизам у смислу уметничке вештине и потпуног владања техником и формом уметности. Важно је истаћи да се то његово инсистирање на артизму јавља у време када савремена уметност артизам одбацује у потрази за рудиментарним, аутентичним и неконтролисаним.
Он је, напротив, инсистирао на артизму јер му је артизам омогућавао да његов уметнички израз доспе далеко изван речи јер је наш свет заробљен у речима које немилице трошимо и које се од трошења обесмишљавају. За Вилсона артизам је представљао начин да уметник потпуно преда уметности, анимира сва чула и допре до гледаочевог бића тако што ће телесно биће глумца и гледаочеву издржљивост довести до крајњих граница. Његове фантастичне представе подстицале су гледаоца да прескочи границе ума које му намеће говор и да уметност доживи свим чулима.
Вилсон на Битефу
На Битефу смо гледали Писмо за краљицу Викторију (1974), Анштајн на плажи (1976) и Војцек (2002). Иако је Вилсонов приступ уметности позоришта био радикално другачији од оног што смо гледали на нашим сценама, београдски критичари и театролози су аналитично писали о његовом раду. Мухарем Первић је пишући о представи Писмо за краљицу Викторију (Битеф 1974) написао следеће: „У својим представама Вилсон покушава да чује а не да схвати, па његова представа следи музику, а не логику збивања. Овај ритмичко-мелодијски облик као принцип градње Вилсон успоставља системом понављања, симетрије, интонационим паралелизмима, појачањем и уклапањем гестова и кретњи, типизирањем простора, чиме се известан ритимчко мелодијски гест преноси дуж читаве представе, то јест, она се ритмички структурира.“.
Сјајно предавање
Штета је што на Битефу нисмо видели и његову представу Хамлетмашина рађену према драми Хајнера Милера (Хамбург и Њујорк 1986), која у ствари и није драма у ужем смислу већ колоплет поезије и нарације. Боб Вилсон је читаву представу направио тако да изговорене речи не добију само значење већ и да гледалац каквоћу звука коју производи људски глас који се преноси преко звучника или unplugged. Хамлетмашина се догађала акустички, с великом јасноћом и пластичношћу уз пуно понављања, преклапања и уметања.
Током ратних деведесетих, 30. стептембра 1995. године, Роберт Боб Вилсон је одржао сјајно перфоманс предавање у Битеф Театру током трајања Битеф фестивала. Био је то акт помоћи дугогодишњим пријатељима у невољи и веома важно искуство за генерацију позорошника која је имала ту несрећу да се школује и професионално усавршава под санкцијама и ратним дејствима.
На изглед, све је било једноставно, а опет тако чаробно. Вилсон нам је причао о свом животном путу, о својим представама и о томе зашто мора да ствара такве представе какве је стварао. Гледали смо га и слушали без даха. Кретао се по сцени као некакав балетан, причао веома озбиљне ствари као најбољи стенд-ап комичар и излагао најдубљу естетску филозофију речима које је свако могао да разуме. То његово предавање памтим као најлепши догађај тог Битефа. Дубоко свестан значаја овог предавања Феликс Пашић и тадашњи уредник ЛУДУС-а је (број 30, 5. октобар 1995. године https://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus-pdf/Pozorisne%20novine%20Broj%20030,%205.%20oktobar%201995.pdf) објавио је транскрипт предавања. Хвала Јовану Ћирилову што га је довео и хвала Роберту Вилсону што је дошао код нас у времену када смо били изопштени од света. Хвала му и вечита слава!
Извор: Време
