Пише: Гилберт Ашкар
Превод: Журнал
Упркос бројним доказима који говоре супротно, превише коментатора у међународним медијима и даље представља Доналда Трампа као неког ко искрено тежи мирном рјешењу текућег рата у Појасу Газе. Неки чак вјерују да ће он натјерати Бењамина Нетанјахуа да прихвати услове који му не одговарају. Истина је да су незванични извјештаји о „различитим ставовима“ између двојице лидера и о томе како амерички предсједник „намеће мир“ израелском премијеру — у најбољем случају — лажне гласине које обојицу представљају у повољном свјетлу.
За Трампа, те приче помажу у очувању имиџа „мировњака“ који пажљиво његује пред изолационистичким дијелом свог бирачког тијела — онима који се противе укључивању САД у ратове који, по њиховом мишљењу, немају никакве везе са америчким интересима. Уз то иде и његова опсесија Нобеловом наградом за мир — сан који је проистекао из дјетињасте зависти према Бараку Обами.
С друге стране, Нетанјахуу такве приче служе као средство да се позове на наводни притисак свог америчког покровитеља и тиме ућуткају његови екстремни коалициони партнери и радикалнији дио домаће јавности, посебно у моментима када он донекле одступи од њихових очекивања да се рат у Гази оконча „досљедним завршетком“ етничког чишћења започетог Накбом 1948. — и то на цијелој територији између ријеке Јордан и Средоземног мора.
Једна од највећих иронија ирационалног вјеровања у Трампове „миротворне намјере“ јесте то што га неки заблудјели коментатори и даље приказују као човјека који је наводно наметнуо „мир“ с Ираном Нетанјахуу — упркос чињеници да је Трампова администрација активно учествовала у агресији против те земље, надовезујући се тако на рат који води ционистичка држава. Та подјела улога између Трампа и Нетанјахуа требала би бити очигледна свима.
Израелу је очајнички било потребно примирје након тзв. „Дванаестодневног рата“, због исцрпљених залиха оружја, ратних трошкова који су експоненцијално расли и опште исцрпљености. А послије тог примирја, није било никакве сумње: оно представља само затишје током којег Трампова администрација наставља вршити притисак на „Исламску Републику“ да прихвати услове које диктира Вашингтон.
Од почетка примирја, Трамп је више пута изјављивао да је Иран доживио „велик пораз“ и да му не преостаје ништа друго него да капитулира. Управо то представља суштински разлог иза треће посјете Бењамина Нетанјахуа Вашингтону од Трампове поновне побједе на изборима — Нетанјаху жели бити сигуран да нова администрација остаје при одлучности да строго ограничи иранске војне и нуклеарне капацитете.
Што се тиче палестинског питања — другог кључног разлога иза посјете Бењамина Нетанјахуа Вашингтону — једна од најапсурднијих заблуда јесте то што велики број медијских коментатора и даље приказује Доналда Трампа као човјека који ће „скресати крила“ израелској влади и натјерати је да постигне „мир“ с Палестинцима, док је у стварности управо Трамп тај који је тој влади омогућио да отворено и без ограничења планира протјеривање Палестинаца из Појаса Газе. Агенција Ројтерс пажљиво је пратила Трампове изјаве на ову тему и избројала најмање дванаест прилика, од његовог повратка у Бијелу кућу, у којима је позивао на депортацију Газаца — понекад уз прикривене пријетње Египту и Јордану да морају прихватити расељене.
Тешко је наћи упечатљивији примјер како неки људи користе сваку прилику и у сваку реалност пројектују властите жеље, од тога што се руководство Хамаса и даље клади на Трампа. Они се ослањају на Бишару Бахбаха, палестинско-америчког академика који је основао групу Арапски Американци за Трампа, а који је раније био политички савјетник Јасера Арафата и учествовао у преговорима након Осла 1993.
Као да је Хамас ријешен да други пут упадне у исту замку — ако не и трећи. Сценарио се понавља: као и након Трампове друге инаугурације почетком ове године, дошло је до кратког примирја које је обухватало размјену заробљеника. Израел га је затим брзо прекинуо и наставио офанзиву у Појасу Газе, са јасним циљем да доврши уништавање територије и расељавање њеног становништва.
Хамас се, по ко зна који пут, држи својих захтјева — прије свега оног најважнијег: трајног примирја уз америчке гаранције и повлачења израелске војске из Појаса Газе. Трампова администрација и Нетанјаху те захтјеве приказују као немогуће услове, намјерно постављене да би се избјегао договор. У стварности, они су одраз илузија у којима живи руководство Хамаса — илузија да је америчка администрација спремна да такве услове наметне Израелу.
Трампове нове тарифе: Најгоре прошли Камбоџа, Бангладеш, Србија и БиХ
Према извјештајима америчке штампе, преговори између Нетанјахуа и Трампа, као и његове администрације, обухватају заједнички пројекат: стварање „хуманитарног града“ у јужном дијелу Газе, на рушевинама Рафаха. Тај пројекат би отворио пут ка депортацији оних Палестинаца који се могу транспортовати ван Газе, док би преостали били затворени у ономе што би постало концентрациони логор на отвореном — далеко гори од оног у којем живе од 1967, када је Израел окупирао Газу, а посебно од 2007, када је Хамас преузео власт.
У том контексту се не воде преговори само између САД и Израела, већ и с њиховим савезницима међу арапским заливским монархијама, као и с Египтом и Јорданом. Трампов циљ, који дијели са својим пријатељем Нетанјахуом, јесте да се постигне тзв. коначно рјешење палестинског питања, засновано на формирању некакве „палестинске јединице“ — да се послужимо термином који је још 1982. користио Роналд Реган — састављене од палестинских енклава у Западној обали и Гази, окружених израелским војним базама и насељима, по узору на оно што већ постоји на Западној обали.
Једно од главних питања у тим преговорима јесте: којој палестинској „власти“ ће бити повјерена управа над становништвом тих енклава? Хоће ли то бити садашња Палестинска управа са сједиштем у Рамали (што прижељкује већина арапских држава), или њена модификована верзија, или неки други аранжман у режији Израела, Уједињених Арапских Емирата и њиховог палестинског човјека од повјерења — Мухамеда Дахлана?
Још једно кључно питање гласи: ко ће директно контролисати Газаце? Израелска војска (што значајан дио њеног командног кадра одбацује, с обзиром на искуство с Интифадом 1988. и тешкоће у сузбијању побуњеног становништва), или ће ту улогу преузети арапске снаге у привременој мисији — док се не формирају локалне јединице палестинских актера новог регионалног поретка?
То је Блиски исток какав замишљају Трамп и Нетанјаху: регион у којем ће се и Саудијска Арабија, па чак и нова власт у Сирији, прикључити процесу „нормализације“, чиме би коначно био реализован велики регионални савез под америчком хегемонијом — сан Вашингтона још од првог рата против Ирака 1991. године.
Гилберт Ашкар је одрастао у Либану. Данас је професор студија развоја и међународних односа на Школи оријенталних и афричких студија (SOAS) Универзитета у Лондону. Аутор је више значајних књига, међу којима су Нови хладни рат: Хроника најављеног сукоба, Морбидни симптоми: Рецидив арапског устанка, Народ хоће: Радикално промишљање арапског устанка, Сукоб варварстава, Опасна моћ: Блиски исток и спољна политика САД, као и Арапи и Холокауст: Арапско-израелски рат наратива. Члан је покрета Anti-Capitalist Resistance.
Извор: Z-Network
