Пише: Гидеон Леви
Чује се и са деснице и са левице (уз изузетак премијера Бењамина Нетањахуа): израелски пораз, дипломатска катастрофа, Трамп нам је окренуо леђа, а Стивен Виткоф је „Јеша“ (Јеwбоy). Нација оплакује несрећу, пораз и такорећи нови Холокауст. Бенетова екипа одмах ускаче и обећава решење. Обновиће односе са Сједињеним Државама и вратити Израел на поља смрти да доврши посао. Али ово није ни катастрофа ни Холокауст. У рату са Ираном Израел је прошао кроз оно што психолози називају тестирањем реалности, током којег му је показана истина. А то би могао бити најпозитивнији развој догађаја у скорије време, само ако извучемо праве закључке. Такозвана катастрофа могла би да се покаже као историјска прилика.
Из једне од претходних катастрофа, оне из 1973, Израел је извукао поуке и отворио ново и револуционарно поглавље у својој историји – поглавље мира. Фијаско са Ираном захтева да се по други пут отрезнимо, али за сада нема никога ко би извео ову промену правца. Ево теста реалности: мала земља од 10 милиона људи не може да ратује против целог света, чак и ако су изабрани народ који све зна и све ради боље од осталих. Израел не може да креира режиме, ни у далеком Техерану ни у оближњој Гази.
Ни Америка никога не може да примора да положи оружје или промени своја уверења. И дани када нас је Америка слушала су прошли. Прихватање те реалности пружа нам прилику да се, усред низа недавних ратова, погледамо у огледало: наша свемоћна војска није остварила ниједан значајан подухват осим политичке пропасти. Свака рационална држава извукла би исти закључак – време је да спустимо мачеве и прекинемо рат. Новија историја пружа нам за овај избор довољно доказа. Можда су сви ти узалудни ратови били неопходни да бисмо коначно схватили да нам ниједан од њих није донео ништа добро.
Време истиче. Повуците трупе из целог Либана, пре него што дође до још једног бесмисленог рата са Ираном. Одмах зауставите лудило на Западној обали пре него што нам се то насиље не врати као бумеранг. Дајте војницима и пилотима мало одмора, пустите их да предахну и оду на ручак у неки ресторан у улици Ибн Гвирол у Тел Авиву. Ослободите хиљаде палестинских талаца који чаме у затворима министра националне безбедности Итамара Бен Гвира и почните да се понашате према Палестинцима као према људским бићима, пре него што нас свет на то примора. И одлучите куда идемо, шта желимо – две државе, једну демократску државу или једну самоубилачку државу апартхејда. Четврте опције нема.
Ове недеље објављено је да је израелска војска тражила од владе да постигне споразум са Либаном пре него што буде приморана да се подвијеног репа повуче са окупираних подручја. Ту се препознаје случај делимичног отрежњења. Споразум са либанском владом могао је да се постигне и раније, али Израелу је било потребно тестирање реалности кроз рат да би схватио да не може да разоружа Хезболах. Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) то почињу да разумеју. Исто важи и за Хамас, отпор окупацији на Западној обали и режим у Ирану.
То што Израел пати од мегаломаније не значи да је у стању да се понаша у складу са својим мегаломанским стандардима. Оно што нам се догодило у Ирану није била катастрофа већ прилика. Погледали смо истини у очи и она је оборила поглед. Сада то треба да урадимо и ми.
Превод: Луна Ђорђевић/Пешчаник
Извор: Haaretz
