Пише: Гидеон Леви
„Ако ове речи стигну до вас, знајте да је Израел успео да ме убије и ућутка мој глас“, написао је у својој опоруци новинар Анас Ал-Шариф. „Бог зна да сам уложио сав труд и снагу које сам имао како бих био глас и подршка свом народу, откако сам се родио у избегличком кампу Џабалија. Надао сам се да ће ми Бог подарити довољно дуг живот да се заједно са својом породицом и вољенима вратим у наш родни град Ашкелон, на арапском Ал Маџдал. Али Божја воља је била другачија.“
Није божјом вољом ове недеље запечаћена судбина Анаса Ал-Шарифа и са њим још четворице колега из тима, у новинарском шатору који су подигли поред болнице Шифа у Гази. Није божја воља, већ злочиначки дрон израелске војске усмерен да усмрти Ал-Шарифа, истакнутог ратног дописника Ал Џазире.
Није била божја већ воља Израела да га убије тврдећи да је он „вођа ћелије“ Хамаса, без икаквих доказа. Свет је поверовао у ову верзију догађаја баш као што је раније поверовао да војска нема везе са убиством новинарке Ширин Абу Акле у Џенину. Чак и онај који верује да је Ал-Шариф био вођа неке ћелије, мора да се упита: а шта је са осталим убијенима? Да ли су они били заменици? Војсци која убија новинаре на тако језив начин и држави која не дозвољава слободно извештавање о рату не треба ништа веровати, па ни њиховим причама о вођама ћелије из Џабалије.
Тешко је поверовати – или можда и не тако тешко – са каквом равнодушношћу је дочекано убиство ових пет новинара. Израелско новинарство се поделило на оне који су игнорисали ову причу и на оне који су говорили да је Израел ликвидирао терористу. Без икаквих информација већина њих је прогутала причу коју им је сервирала војска и одрекла се истине. И не само истине, већ и солидарности са храбрим колегом.
Једини представљени доказ је била заједничка фотографија Ал-Шарифа са Јахијом Синваром. То је био довољан разлог за погубљење.
Милион пута храбрији од сваког израелског репортера и мање спреман да служи пропаганди своје земље и народа од Нира Дворија и Ора Хелера, Ал-Шариф је могао да подучи своје израелске колеге основама новинарства. Дрскост овдашњих новинара не зна за границе: Ал Џазира је пропагандна мрежа, тврде репортери израелских канала који су у овом рату постали синоним за националистичку пропаганду и прикривање истине. Ал Џазира је пропагандна машина? А шта је са Каналом 12? Или Каналима 11, 13, 14 и 15? Они су у овом рату изгубили сваку везу са новинарством.
Са смрћу новинарства умрла је и истина, а са њом и солидарност. Они који су у овом рату убили више новинара него у било ком другом рату у историји – 186 према Одбору за одбрану новинара (ЦПЈ) или 263 према Б’Тселему – упериће своје пушке једног дана и према нама, израелским новинарима који им се не допадају. Тешко је разумети како моје израелске колеге то не виде. Можда планирају да наставе да понизно служе израелској пропагандној машини јер је можда за њих новинарство управо то.
Али ове недеље је војска гранатирала новинарски шатор, а призори које нисте видели су били ужасни: тела новинара су извучена из запаљеног шатора, а њихове израелске колеге су клицале или ћутале. Каква срамота, људска и професионална. Зашто је ово мање шокантно од убиства саудијског новинара Џамала Кашогија? Зато што Ал-Шарифово тело нису раскомадали?
Ал-Шарифови пријатељи и чланови тима су изјавили да је он знао да је мета. Известитељка Уједињених нација за унапређење слободе изражавања и мишљења Ајрин Кан је рекла да се бојала за њега откако је војска још у октобру почела да му прети. Ал-Шариф је био последњи преживели новинар на северу Појаса, казала је она. Зато га је Израел убио. Последње речи у његовом тестаменту поручују: „Не заборавите Газу.“
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
