Пише: Гидеон Леви
Израелци воле ратове, посебно када почињу. Још није било рата а да (цео) Израел у почетку није навијао за њега. Још није било рата, осим оног из 1973, да се (цео) Израел у почетку није одушевљавао невероватним војним и обавештајним способностима наше војске. И још није било рата који се није завршио у сузама. Менахем Бегин је еуфорично ушао у Либански рат, а из њега изашао са клиничком депресијом. И он је само један пример. Велика је шанса да се то догоди и са ратом против Ирана. Почетна еуфорија је ту, спремна је химна „Победа над Ираном“, али на крају нам се пише црно.
Крила пилота нашег ратног ваздухопловства, умрљана крвљу хиљада деце и десетине хиљада невиних људи, постала су чиста након неколико летова ка Ирану. Какви хероји, такав општи хвалоспев ратној авијацији нисмо чули још од чуда Шестодневног рата. Како су само усмерили ракету кроз терасу, а затим тако да изађе кроз прозор. Чак је и Бењамин Нетањаху преко ноћи повратио легитимитет и поново је наш Винстон Черчил, барем за многе од нас. Телевизије и друштвене мреже су експлодирале од самохвалисања. „Када желимо, ми знамо како да погодимо мету“, похвалила се Лиат Рон на порталу „Walla“. „Тринаести јуни, још једна историјска прилика. Не смемо је пропустити. Свака част израелској војсци и нека живи држава Израел“, написао је Амит Сегал, човек који се сматра најутицајнијим новинарем у земљи.
Први дани рата су увек наши најлепши, најопојнији и најбољи дани. Ах, како смо уништили три ваздухопловне јединице 1967, а тек како смо убили 89 саобраћајних полицајаца првог дана операције Оферет Јецука против Хамаса 2008. Увек исти хибрис, стално величање херојства војске и Мосада. Прекјуче је било неких који су након 100 борбених налета променили и режим у Ирану. Овај полет увек прати и осећај праведности. Нисмо имали избора 1967, ни 1982, праведнијих ратова од тих није било. Прекјуче опет није било избора. Филмски узлет на почетку, трагедија на крају.
Осећај задовољства је спласнуо већ у суботу увече, после три сирене које су милионе Израелаца натерале у склоништа, након чега су уследили разарање и смрт. То није могло да надомести девет убијених иранских нуклеарних физичара, а утеха није био ни убијени командант Револуционарне гарде (за кога се већ нашла замена). Израел је пожурио у рат који се могао избећи да Нетањаху није 2018. натерао Доналда Трампа да се повуче из нуклеарног споразума Барака Обаме, споразума који би Трамп данас радо потписао.
Израел увек има сужење свести после првих успеха и никада не размишља о дану после. После неколико месеци ноћних силазака у склоништа, са разореном привредом и још више моралом, почећемо да се питамо да ли је цена превисока и да ли заиста нисмо имали другог избора. Али оваква питања сада нису чак ни легитимна.
Колико стрпљења има Иран, а колико Израел? Докле Тел Авив може да издржи под сенком претњи ракетних напада, а да се не претвори у Кијев? Колико може Техеран? То је требало да се упитамо пре него што смо кренули на Натанз, а не када су се пилоти вратили овенчани славом. Не ради се о кварењу радости, већ о трезвеном сагледавању стварности, посебно прошлости, из које Израел одбија да извуче било какве поуке. Да ли је иједан рат оснажио ову земљу? Да ли смо водили неки рат без алтернативе другачијег решења? Кампања против Ирана би могла да се претвори у рат какав до сада нисмо видели. Једина и слаба шанса за скори излазак из њега зависи у великој мери од хировитог председника у Вашингтону. Ово је најопаснији рат у историји Израела. То је можда рат због кога ћемо зажалити као никада пре.
Извор: Пешчаник
