Боја је есенцијални део тога како доживљавамо свет, и биолошки и културолошки. Веома неочекивано, извор за једно од најранијих формалних истраживања теорије дао је немачки песник, уметник и политичар Јохан Волфганг фон Гете (1749 –1832), који је 1810. објавио књигу Теорију боја, трактат о природи, функцији и психологији боја. Иако је велики део научне заједнице одбацио овај рад, он је наставио да изазива велико интересовање код групе истакнутих филозофа и физичара, укључујући Артура Шопенхауера, Курта Гедела и Лудвига Витгенштајна.
Једна од Гетеових најрадикалнијих тачака било је побијање Њутнових идеја о спектру боја, сугеришући уместо тога да је мрак његова активна компонента, а не само пасивно одсуство светлости.
Светлост и тама, осветљеност и затамњеност, или како се преферира рећи општијим изразом, светлост и њено одсуство, неопходни су за стварање боје… Сама боја је степен таме. Али, његове вероватно најфасцинантније теорије истражују психолошки утицај различитих боја на расположење и емоције – оне су произашле из песникове интуиције, које су једним делом забавне приче које се граниче са сујеверјем, једним делом проницљиви увиди научно потврђени око два века касније, а једним делом једноставно предивне манифестације језичке лепоте.
ЖУТА
Ово је боја најближа светлу. Појављује се при најмањем смањењу светлости, било да се ради о полупровидним медијима или слабом одсјају са белих површина. У експериментима са призмом она се протеже сама и широко у простору светла, и док два пола остају одвојена један од другог, пре него што се помеша са плавом да би произвела зелену, треба је сагледати у њеној крајњој чистоти и лепоти. Како се хемијска жута развија у и на белој, подробно је описано на одговарајућем месту.
Када је најчистија, увек носи са собом природу светлости и има спокојан, весео, лагано узбудљив карактер. Њен тон је пријатан и радостан, а у својој највећој моћи је спокојна и племенита, док је с друге стране изузетно подложна контаминацији и ствара веома непријатан ефекат ако је упрљана, или у извесном степену тежи минус страни. Дакле, боја сумпора, која нагиње ка зеленој, има нешто непријатно у себи.
Када се жута боја пренесе на досадне и грубе површине, као што су обична тканина, филц и слично, на којима се не појављује пуном снагом, непријатан ефекат на који се алудира је очигледан. Благом и једва приметном променом, прелепи утисак ватре и злата претворен је у онај који ће заслужује епитет гадан; а боја части и радости изокренута је у боју срамоте и одбојности. Овом утиску можда дугују своје порекло жути шешири банкрота и жути кругови на мантијама Јевреја.
ЦРВЕНО-ЖУТА
Како се ниједна боја не може сматрати непроменљивом, тако врло лако можемо појачати жуту у црвенкасту тако што ћемо је кондензовати или потамнити. Енергија боје расте, а црвено-жута постаје снажнија и сјајнија. Све што смо рекли о жутој применљиво је овде, за степен више. Црвено-жута одаје утисак топлине и весеља, јер представља нијансу интензивнијег сјаја ватре.
ЖУТО-ЦРВЕНА
Пошто чиста жута врло лако прелази у црвено-жуту, тиме не престаје потамњивање ове последње у жуто-црвену. Пријатан, весео осећај који црвено-жута побуђује расте до неподношљиво снажног утиска у јаркој жуто-црвеној. Активна страна је овде у својој највећој енергији, и не треба се чудити што ова боја нарочито задовољава нагле, грубе, необразоване мушкарце. Међу дивљим народима примећена је универзална склоност ка њој и када деца, препуштена сама себи, почну да користе боје, никада не штеде боје цинобер и минијум.
Када се упорно гледа у савршено жуто-црвену површ, чини се да ова боја заправо продире у орган. То изазива екстремно узбуђење, а кад је и донекле потамњена још увек тако делује. Жуто-црвена тканина узнемирава и разбешњује животиње. Познавао сам образоване људе којима би њено дејство било неподношљиво ако би случајно видели особу обучену у гримизни огртач током сивог, облачног дана.
Боје на негативној страни су плава, црвено-плава и плаво-црвена. Оне стварају немиран, осетљив, узнемирујући утисак.
ПЛАВА
Као што је жута увек праћена светлошћу, тако се може рећи да плава са собом и даље носи принцип таме. Ова боја има посебан и готово неописив ефекат на око. Као нијанса је снажна — али је на негативној страни, а када је најчиштија је, такорећи, стимулативна негација. Њен изглед је, дакле, нека врста противречности између узбуђења и спокоја. Као што се небо и далеке планине чине плавим, тако се чини да се плава површ удаљава од нас.
Али као што спремно пратимо пријатан објекат који лети одлеће од нас, исто тако волимо и да посматрамо плаву – не зато што се удаљава од нас, већ зато што нас вуче за собом.
Плава одаје утисак хладноће, а самим тим, опет, подсећа нас на сенку. Раније смо говорили о њеној сродности са црном. Собе које су окречене чистом плавом бојом делују донекле веће, али истовремено празне и хладне.
Изглед предмета који се виде кроз плаво стакло је суморан и меланхоличан. Када плава има у одређеном степену позитивну страну, ефекат није непријатан. Морско-зелена је прилично пријатна боја.
ЦРВЕНО-ПЛАВА
Открили смо да жута врло брзо прелази у појачано стање, а исту прогресију примећујемо и код плаве. Плава се веома благо продубљује у црвену и тако добија донекле активан карактер, иако је пасивна. Њена узбудљива снага је, међутим, другачија од оне код црвено-жуте. Може се рећи да узнемирава, а не оживљава.
Пошто само појачавање не треба заустављати, осећамо склоност ка томе да пратимо како боја напредује, али не као у случају црвено-жуте, не бисмо ли видели како се и даље увећава у активном смислу, већ да пронађемо тачку у којој почива.
У веома ослабљеном стању, ова боја нам је позната под именом лила; али чак и у овом степену има нешто живо без радости.
ПЛАВО-ЦРВЕНА
Овај неспокојни осећај се повећава како нијанса напредује, и може се са сигурношћу претпоставити да би тепих у савршено чистој тамној плаво-црвеној боји био несносан.
Због тога, када се користи за одећу, траке или друге украсе, користи се у веома пригушеном и светлом тону и тако показује свој карактер како је горе дефинисано, на посебно атрактиван начин.
Пошто су виши црквени великодостојници присвојили за себе ову неспокојну боју, можемо се усудити да кажемо да она непрестано тежи кардиналској црвеној кроз неспокојне степене још увек нестрпљивог напредовања.
ЦРВЕНА
Онај ко је упознат са призматичним пореклом црвене неће сматрати парадоксалном тврдњу да ова боја, делом ацту, делом потентиа, укључује све друге боје.
Приметили смо стално напредовање или појачавање жуте и плаве боје, и видели какве су утиске оставили различити тонови; стога се природно може закључити да сада, у споју затамњених крајности, мора доћи до осећања задовољства; стога, у физичким феноменима, ова најузвишенија од свих појавних боја произилази из споја две контрастне крајности које су се градацијски спремале за сједињење.
Као пигмент, с друге стране, појављује нам се већ оформљена, а најсавршенија је као нијанса у кошенил боји; то је супстанца која се, међутим, хемијским деловањем може направити тако да може тежити ка позитивној или негативној страни, и може се сматрати да је достигла централну тачку у најбољој боји кармина.
Ефекат ове боје је необичан колико и њена природа. Одаје утисак озбиљности и достојанства, а истовремено и грациозности и привлачности. Ово прво је у њеном тамном тону, а ово потоње у светлој пригушеној нијанси; и стога се достојанство старости и љубазност младости могу украсити степенима исте нијансе. Историја наводи многе примере љубоморе суверена путем црвене боје. Пратеће боје из окружења увек имају озбиљан и величанствен ефекат. Црвено стакло приказује светао предео у тако страшној нијанси да изазива осећање страхопоштовања.
ЗЕЛЕНА
Ако се жута и плава, које сматрамо најосновнијим и најједноставнијим бојама, споје онако како се испрва појављују, у првом тону њиховог деловања, резултат је боја коју називамо зеленом.
Ова боја на око оставља изразито пријатан утисак. Ако се две основне боје помешају савршено једнако, тако да ниједна не преовлађује, око и ум гледају на резултат овог споја као на једноставну боју. Посматрач нема ни жељу ни моћ да замисли неки други тон. Стога се за собе у којима се стално живи најчешће бира зелена боја.
Иако би се тешко могло назвати научним делом, Теорија боја представља веома занимљив приказ филозофије и уметничког искуства боје, правећи мост између интуитивног и интелектуалног на начин који, више од две стотине година касније, наставља да нас интригира.
Мариа Попова
Извор: Глиф
