Пише: Слободан Бубњевић
Да ли се у Србији води рат генерација? Према познатим статистикама о подршци студентима, двоје од троје пензионера подржава режим, а међу радним становништвом од 30 до 65 година је сасвим супротно – двоје од троје подржава студенте. То је једна необично велика неравнотежа коју режим експлоатише, а која се, с обзиром да је Србија све старије друштво, не сме игнорисати
Морамо да разговарамо о пензионерима. Док режим из дана у дан затвара провалије које му се свуда отварају чак и тамо где нема студената, а како топли дани долазе може их бити само више, подсетимо се да сваки пети становник Републике Србије има више од 65 година. Када су 28. децембра прошле године Студенти у блокади у сарадњи са мрежом зборова сакупили за само један дан готово 400.000 потписа подршке грађана, демонстрирајући моћ и свенародну подршку коју је ретко када имао било који политички покрет у Србији, многи сведоци су указивали на то како је велики број старијих грађана, пензионера, изашло на штандове и потписало се.
Да ли је заиста реч о томе да су пензионери променили страну? Не постоји јавно доступна статистика која би то поткрепила. Напротив, све студије о подршци студентима указују на сасвим супротан закључак – да су старији од 65 година најтврђи поборници режима. Но, управо зато је ово питање тако важно. Србија је, наиме, исувише стара да би игнорисала став пензионера. Често ћете, у каквом отужном наративу о демографији будућности, чути како је то економски, еколошки, безбедносни изазов. Можда је мало досадно гледати у толике бројеве, али старење становништва очигледно је прворазредно политичко питање. И то не било какво. Уз неистине, полицијску бруталност, разарање правног система помиловањима и бизарним пројектима попут Мрдићевих закона, уз сав свакодневни циркус у кризи у којој смо се нашли са нелегитимном влашћу која одбија да распише изборе, демографија Србије једно је од најјачих оружја којим режим располаже.
Повезивање са грађанима: Студенти у недељу скупљају потписе за изборе
Јер где су двојица или тројица сабрани, ма шта рекло Јеванђеље (Матеј 18:20), ако су они случајно пензионери, међу њима није Христ него Александар Вучић. Наиме, ако видите троје пензионера који су се случајно срели, истраживања из 2025. године нам кажу да бар двоје безрезервно подржава нелегитимни режим. Не можемо се ослањати превише на истраживања, али можемо запазити да сва, од ЦРТЕ до ФПН-а, у најстаријој популацији виде подршку режиму која је увек стабилна и изузетно велика – око 63 одсто. Нема објављених анализа које кажу другачије.
“Ово је одлично. Вучић сад стоји мирно и све мора да ради како треба”, каже један пензионер, господин са више од 75 година, док знатижељно посматра штанд на коме студенти разговарају са грађанима. Међутим, на позив да приђе, одмахује. “А не, не”, опире се као да ће се на студентском штанду заразити каквом болешћу. Разговор открива да иако, за разлику од многих следбеника режима, мисли како тренутни притисак чини да власт буде ефикаснија и поштенија, безрезервно подржава режим. Неизбежно долази питање зашто је тако. “Кад студенти победе, укинуће пензију”, каже сасвим озбиљно. Узалудно је убеђивати га у супротно. “Ох, знам како то иде”, каже, “ако студенти дођу на власт, рећи ће ‘овај је све покрао’. И неће бити за пензије”.
Мада се пензионери попут њега осећају заштићено, Србија заправо нема геронтократски систем. Насупрот томе, већим делом планете тренутно владају вршњаци забринутог пензионера. Неки светски лидери су врло стари људи – ако погледате просечну старост тренутних председника великих сила, она се не разликује битно од геријатрије која је управљала Совјетским Савезом у доба Брежњева, спартанских стараца и венецијанских полумртвих дуждева због којих су ове империје својевремено изгубиле економску, технолошку и животну иницијативу.
Такви геронтократски системи иначе не падају због лоших или непромишљених одлука, већ због изостанка било какве одлуке кад наиђу кризе. Но, то свакако није случај са Србијом од почетка студентских протеста. Одлуке су свакодневне и не зна се која је гора од које. Историја је познавала и екстремно старе лидере као што су Мугабе и Бутефлика, које је клика на власти одржавала у животу готово као зомбије само да не дође до промене. Но, геронтократија тог типа није на власти у Србији, али није неразумно закључити да се влада у име геријатрије. Или пак, помоћу ње.
Фото: Време
Држава стараца
Србија умире. Број становника опада од почетка деведесетих – упркос приливу избеглих лица из других делова некадашње Југославије, смањио се на 7,5 милиона 2001, да би пао на 7,2 милиона 2011. године. Ове године Србија се спустила на само 6,7 милиона становника, откривајући своје све старије и старије лице. У овом тренутку, као у познатом медијском поређењу, због демографске разлике између живорођених и умрлих, за годину дана у Србији заиста ишчезне један град. Наговештаји ове три деценије дуге демографске кризе сада се сасвим јасно виде како у статистици тако и у мањку радне снаге, стилу живота и вредностима. Ако сте раније и мислили да је то нешто што тишти само десно оријентисане организације и све оне “породичне” покрете, односно да то и није важно за ваш свакодневни живот, варате се. То је политичко питање. Друштва су функционалне заједнице које својим члановима могу отежати живот и само због тога што упадају у овакве статистичке спирале.
Ови сиви подаци заправо откривају неповратан процес који води у даље смањење прираштаја. Пошто се мање деце рађа, Србија постаје све старије друштво, што носи обиље економских проблема, као што је све веће “природно” оптерећење пензионог система и мањак виталне радне снаге, али и политичких и културних изазова. Подаци РЗС-а указују на смањење учешћа становништва радног узраста (15–64) у укупној популацији, са 67,3 одсто (2002) на 64,4 одсто (2021). У истом интервалу, просечна старост становништва је порасла са 40,2 на 43,5 година. Процес демографског старења становништва значи да је ниско учешће младих и континуирано растући удео старих у укупном становништву.
Дисбаланс између најмлађих и најстаријих већ је ушао у неугодну фазу – 2021. године удео лица старих 65 и више година износио је 21,3 одсто, а млађих од 15 година само 14,3 одсто. Према подацима Уједињених нација, године 1950. удео старијих од 65 година у Србији био је само 6% популације, али са поступним продужењем живота и старењем становништва до 1971. подигао се на 9%, 1991. године на 12%, да би на почетку 21. века стигао до 14% и први пут постао већи од броја деце до 18 година. Данас је, по подацима Републичког завода за статистику, чак 22,3% становника старије од 65 година, што је око 1,5 милиона људи и у даљем је порасту.
Оруђе власти
Нажалост, има основа да се мисли како се ту налази срце подршке режима који се, упркос огромном притиску, десетинама хиљада протеста и најмасовнијим акцијама у новијој историји Србије, задржао на власти, па чак ни изборе није расписао. Странка на власти нема званичну идеологију као и сваки популистички покрет, али је очигледно свесна где лежи њен кључни људски капитал од готово милион људи. Одавно су то измерили и пажљиво мотре. Пролећно и потом септембарско истраживање које је објавила ЦРТА потврдило је вишегодишње пројекције да су старији грађани Србије језгро подршке владајуће странке. Нема ничег чудног у томе да старији део популације масовно подржава конзервативну странку, а да је млађи део револуционарнији.
Фото: Време
Међутим, редак је случај заиста да у једном друштву радно становништво има драстично различит став од пензионера. Заправо, сасвим супротан. И док двоје од троје пензионера подржава режим, међу људима од 30 до 65 година двоје од троје подржава студенте (видите оквир – упоредите готово идентичан, само супротан, однос црвених и плавих стубаца на графику). Ако се оде даље у демографију, ова мерења су показала да готово нема разлике у подршци између урбаних и руралних средина (једва 5 одсто разлике), док се неравнотежа види у образовним профилима, али ако се они укрсте са образовном расподелом по годинама, враћамо се на закључак да је подела искључиво на – старе и младе.
Стратегија владајуће странке је била да ради на пензионерима већ годинама, а сада их је отворено позвала да буду језгро подршке. То језгро је масовно зато што је старост популације велика, а режим више и не покушава да то саопшти кроз медијске финесе усмерене ка “бакама и декама”, него отворено збија редове најстаријих. Погледајте штандове које СНС износи на улице – нуде се одласци у бање, лекарски прегледи преко реда, огрев и зимница. Србија се налази у дословном рату генерација. Једне врло масовне која се тврдо држи владајуће странке. И остатка, млађе популације која покушава да се избори за слободу.
Замислимо зато нешто друго. Ако би сутра у Србији били избори на којима би наши најстарији суграђани, из неког разлога, сви одустали од гласања (укључујући ону трећину која активно протестује и подржава студенте), чисто математички, противници режима, ако су то сада студенти, постали би не само јачи (што је случај сада), него дословно двоструко јачи од режима. Не би постојао начин да буду побеђени на изборима и имали би апсолутну власт и двотрећинску већину у парламенту. Сада би се могло рећи, по разним налазима, да око 64% становништва жели изборе (тај број је већи од подршке студентима и обухвата и део оних који подржавају режим), а тада би то хтело скоро 100 одсто.
Такав горњи старосни цензус је, наравно, немогућ. Не само да би био неуставан, него и противприродан јер се не могу из одлучивања и живота друштва искључити најискуснији делови заједнице. Но, политика готово свих антирежимских покрета у Србији се одувек понаша као у овом мисаоном експерименту – као да је реч о делу друштва који не гласа. На другој страни, режим који је изгубио битку за младе сада се поставио као да само овај део друштва гласа.
У сенци бумера
Неоснована је помисао да су пензионери корумпирани њиховим обећањима. Уосталом, као и у свим узрасним групама, постоје и старији људи, једна мањина која је огрезла у корупцији, директно је увезана у комбинације режима и страначке послове, најчешће оне најбедније, да присуствује митинзима за ситан новац и сендвиче. Но, апсолутна већина пензионера не учествује у тим преварним радњама, али мисли да је режим бољи избор за будућност.
Зашто? Како уопште објаснити зашто један вођа без шарма, незграпан и непријатан човек, који хистерично урла, једе лигње и љубоморан је на рођеног брата, ужива тако снажне симпатије најискуснијег дела популације? Како људи са толиким животним искуством могу да верују очигледним лажима?
Људи старији од 65 су прелазна зона између конзервативних бумера и генерације Икс. Били су Титова деца, пионири, али су осамдесетих слушали југословенски рок и носили прве фармерке. Били су на почетку каријера деведесетих година и оквирно се може рећи да нису тако масовно подржавали ратни режим Слободана Милошевића као генерације њихових родитеља. Неки су били и активни на тадашњим протестима. Њихове каријере су уништене распадом Југославије и санкцијама, многи су били и у рату и потом су трпели транзициону неправду. Сада су последњи верници Александра Вучића. На први поглед, ништа их не предодређује да то буду.
Повезивање са грађанима: Студенти у недељу скупљају потписе за изборе
Природно је очекивати да старији грађани желе стабилност – добро себи, својој породици, својој земљи, а ова генерација из неког разлога мисли да им то може дати један човек који говори неистину сваки дан. Иронија је да управо њима самима наноси највише штете чинећи да распон између зарада које расту и пензија постаје све већи, да је здравство које је престројено на приватни сектор све мање доступно за њих саме, да им деца одлазе, да је живот прескуп и да их систем и саме квари, окреће против породица, деце, доводи у ситуације да говоре како студенте треба убијати. И да престану да гледају свог омиљеног тенисера.
Одговор на питање захтева опсежне социолошке анализе и вероватно би се кретао од анксиозности до потребе да их неко заштити. Но, одговор је можда и без тога сам по себи очигледан – то је генерација која чека на пажњу. Треба се чувати уопштавања, али то је ствар која можда најбоље карактерише нашу данашњу најстарију генерацију. Ако покушамо да их сместимо у врло груб најшири генерацијских контекст, видимо да су њихове деде изградиле Југославију, њихови очеви су је у крви срушили, а деца су почела да у новом веку граде демократију, док сада унуци покушавају да је коначно ослободе. А они? На њих нико није обраћао пажњу. Осим њега.
Извор: Време
