Трочлана десничарска коалиција предвођена Ђорђом Мелони имаће апсолутну већину у италијанском парламенту након недељних избора. Али домаћи и спољни изазови тек следе
На крају, није било довољно. У последњих неколико дана кампање, противници Ђорђе Мелони су изненада изгледали као да имају шансу. Демократска странка левог центра говорила је о промени расположења. У јужној Италији, Покрет пет звездица, који је већ био отписан, изненада је ентузијастично слављен.
Али убрзо након што су се биралишта затворила у 23 часа у недељу, срушили су се снови левице. Судећи по првим проценама, националистичка алијанса предвођена Старнко Браћа Италије коју предводи Мелонијева обезбедили су апсолутну већину у скупштини.
Готово 11 година након повлачења Силвија Берлусконија, који је довео земљу на ивицу банрота, десничарска влада ће поново преузети кабинет у Риму. Дани у којима је одлазећи премијер Марио Драги стајао чврсто уз Берлин, Париз, Брисел и Вашингтон су прошлост.
Уочи изборне победе деснице, било је много дискусије о опасностима за Италију и Европу. Опасностима које би сада могле постати реалност.
Мелони потиче из отцепљеног дела неофашистичке странке која је подигла споменик најгорем злочинцу у историји Италије, човеку одговорном за геноцид. Она на Немачку гледа са „гађењем” и радије се удвара мађарском аутократи Виктору Орбану него немачком канцелару Олафу Шолцу или француском председнику Емануелу Макрону.
Водеће питање након њене победе је колико далеко је спремна да иде у спровођењу своје непријатељске агенде? Или ће је реалност у наредних пар недеља натерати да заузмо умерено-конзервативни курс?
Ова четрдесетпетогодишњакиња сада мора да превазиђе три изазова који ће уследити један за другим.
Прво, иако је освојила највећи број места у парламенту, тек следи компликовани процес формирања владе са различитим десничарским странкама. Друго, мораће брзо да нађе одговоре на компликоване политичке и економске притиске са којима се њена влада суочава на међународној позорници. На крају, мораће да се бори за подршку земље која је дубоко подељена након њене мрзилачке предизборне кампање.
Захтевни ривали
Мелонијева може бити нови лидер деснице, али њени партнери – или можда боље рећи ривали – међу десничарима неће седети скрштених руку. Не тако давно председник Лиге Матео Салвини је био неприкосновени вођа десничарског савеза. Потонуће његове партије на само 8.5 одсто гласова учинил је да његова странка постане непредвидљив коалициони партнер. Сасвим је могуће да ће овај десни популиста сада морати да се бори за задржи лидерску позицију у сопственој странци.
У међувремену, трећи политичар у овој коалицији, Силвио Берлускони, све је само не стабилан и предвидљив. Чак је у изборном дану, у недељу, признао да га Мелонијева „мало плаши”. Судећи по пројекцијама, његова странка Напред Италија је добила око осам одсто гласова, па је јако тешко предвидети у ком ће се правцу партија кретати под Берлусконијевим лидерством.
Узевши у обзир ове околности, добра је шанса да ће процес формирања владе бити хаотичан. Није искључено да ће Салвини – ако буде успео да опстане као партијски лидер – закључити савез са Берлусконијем. Они би могли заједно пробати да спрече Мелонијеву да дође на место председнице владе и номиновати неку неутралнију личност да замени Драгија.
Кључна улога Матареле
Обуздавање ега неће бити лак задатак кад је реч о овој двојици политичара. Салвини би волео да опет буде министар унутрашњих послова, што Мелонијева настоји да спречи плашећи се негативне реакције медија. Салвинију се у Сицилији суди за блокирање избегличког брода 2019. године; на терет му се ставља неовлашћено задржавање и злоупотреба моћи. Уколико буде осуђен, бившем министру прети 15 година затвора. Једино питање је да ли Мелонијева заишта може да га спречи да постане министар унутрашњих послова уколико она жели да буде премијерка?
Са Берлусконијем је чека другачији проблем. Овај милијардер склон скандалима и бивши министар (чувен по „бунга бунга” журкама) и даље се може похвалити црну косу завидну за човека његових година и необузданих политичких амбиција. Овај готово 86-годишњак би највише волео кад би своју политичку каријеру могао да настави у другом најмоћнијем кабинету Исталије, а то је кабинет председника Сената. Али мало ко верује да он може да обавља тако стресан посао. Али и овде се поставља исто питање: Може ли Мелонијева да га одбија а да не угрози своје шансе да наследи Драгија?
Чак и ако постигне договоре са обојицом, формирање владе и даље неће бити баш мачји кашаљ. За разлику од Немачке, у Италији се пита и председник државе кад је реч о расподели овлашћења, а садашри председник Серђо Матарела већ је користио то право након избора 2018. године, када је спречио да политичар из победничке али политички неискусне странке Пет звездица постане председник владе. Уместо тога, премијерска позиција припала је професору права Ђузепеу Контеу.
Борба Рима и Брисела
Међународна политика је нови изазов за Мелонијеву. И на овом плану унутрашње тензије у десничарској коалицији изазивају проблеме. Крајем прошле недеље Берлускони је изазвао огорчење кад је на телевизији рекао да је његов стари пријатељ Владимир Путин само желео да замени Владимира Зеленског владом „пристојних људи”. Рекао је да је кремаљски лидер „склизнуо у веома тешку и драматичну ситуацију.”
У међувремену Матео Салвини заговара укирање западних санкција (Русији). А Мелонијева је бранила свог старог пријатеља Орбана након што је Европски парламент великом већином гласова усвојио извештај у којем се закључује да Мађарска више није истинска демократија. Тешка питања чекају будућу италијанску владу – ако не пре, онда сасвим сигурно на следећим самитима НАТО-а и ЕУ.
Исто се односи на амбициозни Национални план опоравка и отпорности (NRRP) склопљен између Драгог и Европске комисије. Правовремена имплементација програма је предуслов да ЕУ пребаци следећу траншу помоћи за Италију која износи историјски рекордних 200 милијарди евра. Мелони би хтела да поново отвори преговоре о програму јер жели да оспори оно што назива „идеологијом климатских промена” Европске уније.
И овде ће се одвијати борба моћи. „Ако ствари крену како не треба – а већ сам говорила о Мађарској и Пољској – имамо полуге на располагању”, рекла је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен пре неколико дана.
Дубоки раскол
Следећи изазов има везе са општим расположењем у Италији. После кратке и агресивне изборне кампање, у друштву постоје две дубоке пукотине.
Прво, десница и левица у земљи су дубоко поларизоване. Уместо да расправљају о политичким проблемима са којима се Италија суочава, а има их много, пребацују се тешке оптужбе с једне на другу страну. Дијалог и тежња ка компромису су постали готово недостижни – и то у тренутку када су нарочито важни у светлу енергетске кризе, долазеће рецесије и Путинових претњи.
Можда и још већи раскол који постоји у Италији јесте онај између политички активног дела друшва и дела грађана које политика не занима. У недељу се испоставило да су негласачи најјача политичка странка у Италији. Може се претпоставити да су многи остали код куће у жељи да изразе протест против изборне кампање која је углавном била лишена било какве супстанце. Један од најважнијих задатака за владу и опозицију биће да смање овај процеп у наредним годинама, како би спречили истинску кризу поверења у институције.
Шта свеово значи за Ђорђу Мелони? Она је, као вођа партије Браћа Италије, остварила велики успех. За само десет година је од своје младе странке направила најјачу политичку снагу у Италији.
Ипак без уставних промена
Али њена победа је мање громогласна него што се надала. Током изборне кампање често је говорила о двотрећинској већини десних странака која би омогућила промену Устава. Намера је била да Италија постане председничка демократија. Тај потез би влади дао много више моћи, али на то сада може да заборави.
Током протестних избора 2018. године, покрет Пет звездида је победио, освојивши 32 процента гласова. Нешто мало више од годину дана након тога Матео Салвини је освојио 34 процента гласова на изборима за Европски парламент – што је био његов највећи успех. Мелонијева је, са друге стране, освојила мање гласова него што се очекивало, око 24 одсто, судећи по пројекцијама.
Главни закључак јесте да је заокрет удесно био мање наглашен него што се очекивало. Могло би се рећи да Мелонијева своју победу мање дугује својој вештини, а више слабости левице, коју су бурни међусобни сукоби онемогућили да оствари успешан резулат.
Али то се није одразило на распоред снага у парламенту. Компликовани изборни закони обезбеђују десници апсолутну већину у скупштини. Мелонијева ће сада бити у могућности да обликује Италију и – у мањој мери – Европу у складу са својим идејама.
Превод Нови Стандард
Насловна фотографија: REUTERS/Yara Nardi
Извор: Spiegel.de
