Гламурозни свет оних најпознатијих глумаца, па још ако се вољно или невољно разоткрива у таблоидним истраживима њихове приватности, неуништиво је фасцинантан за огроман део гледалачке популације данас незаоблизаних ТВ серија свих врста. И домаћих, и страних. То је негде било и полазиште редитљско-сценаристичког тандема: Синиша Цветића- Давид Јаковљевић, који је у свом новом филму “Јорговани”, смислено разуђеним приказом онога шта се дешава или би се могло дешавати иза сцене, поментом свету пожелело да дода једну оплемењујућу компоненту кроз сатирично пародијски помак од парадигматично сладуњавог, вискоемотивног садржаја ТВ сапуница.
Укратко, на приватној журци после годишњег проглашења најбоље ТВ серије “Кад јорговани замиришу”, тече расплет љубавно-пословног заплета двоје главних глумачких и животних партнера Катарине (Слобода Мићаловић) и Игора (Иван Босиљчић). Ноћ је дуга, а око њих је екипа спремна да крене свим странпутицама у узајамној комуникацији и односима: сировина од продуцента, огорчени импулсивни редитељ, сценариста на стимулансима, млада глумица у успону и млади глумачки пар у потрази за ангажманом, промућурни малолетни продуцентов син, конобар лопов и уважени гост руски продуцент, пун обећања и заноса али изгледа шворц…
Несумњиво,”Јорговани” су замишљени као и нешто више од у основи роматичне комедије, што се поред поменутог, оглада у истаначној и махом убедљивој карактеризацији ликова, уочљиво базираних на стварним особама и догађајима, ипак нешто улепшаним, а позајмељиним из филмског света, као и симболичко значењској равни целог замешатељства – доживљаја живота као ТВ пантљичаре сумњиве аутентичности и емоција које се проливају без краја и конца – сапунице као судбине.
То сугерише и отворено амбивалентни хепиенд, где разрешење брачне кризе протагониста тече као сцена која се управо снима, дајући “Јоргованима” додатни дах метафилмског, остављајући гледаоца пред дилемом да ли је то што је видео било “стварно” или још једна, међутим веома садржајана, епизода телевизијске серије. Избор главне глумице и глумца, као истинских звезда домаћег серијско телевизијског сазвежђа, био је сасвим у складу са наведеном замисли.
Овакав, рекло би се, амбициозан и промишљен приступ теми показао се и као мач са две оштрице. По структури сличан, многи ће се слижити антологијском дугомтражном дебију Синише Цветића, врхунски постављеном и одглумљеном “Усековању”, продукционо нешто захтевнији “Јорговани” не остварују очекивано надпросечан домет, овом приликом у жанру комедије.
Тежина претпостављених захтева као да је пригушила преко потребну разиграност глумаца, тајминг пречесто није довољно прецизан, док потенцијална врцавост реплика остаје без жељеног ефекта. У сваком случају, “Јорговани” представљају занимљив покушај у креирењу комедије веће специфичне тежине, и као друго остврење Цветића и Јаковљевића, мост ка наставку пажње вредне каријере, двојца који има шта да нам каже.
Владимир Црњански
Извор: Дневник
