Пише: др Радослав Т. Станишић
Чувена Норма Десмонд, (Глорија Свансон) блазирана, горда глумица нијемих филмова са тамним наочарима,равнодушно дочекује Џоа (Вилијема Холдена) као неку нижу класу, не бивајући свејсна да ће убрзо та њена охолост и гордост нестати као јутарња измаглица и да ће младог писца преклињати да је воли и да остане с њом.
Норма је незрела вампирица у својим настојањима да остане млада у педесетим, парадоксално, изгледа као да има сто година. Она живи у оронулој вили на Булевару сумрака, одржава поноћну сахрану свог љубимца мајмуна. Џо је покушавао да јој објасни да није погребник, већ случајни пролазник кога је невоља натјерала да сврати у њено двориште и затражи помоћ.
Док Џо чита гомилу текста, износе мајмуна у бијелом дјечијем ковчегу, а он мисли , мора да је био посебан мајмун, можда младунче Кинг-конга? Норма у свом наступу хистерије цијепа неизводљиве сценарије и машта о великом повратаку, у филму Салома, Сесила де Мила. Салома, какав жена, каква улога, каква скромност!? Схвативши да испред себе има младог сценаристу а не погребника, њена жеља да остави утисак граничи се с ненормалном навалентношћу, тако да не чуди њен луцидни закључак да је она и даље велика звијезда , само што су се филмови смањили.
Некад је била славна, играла је у великом броју популарних али сасвим безвриједних филмова, стекла огромно богатство и затворила се у своју раскошну вилу на Булевару сумрака. Тако ограђена својим илузијама, старим и неукусним поклонима, чудноватим предметима, претворила је своје снове и свој живот у један кич који изазива подсмијех, али истовремено тугу и сажаљење. Редитељ Вајлдер ненаметљиво слика атмосферу њених одаја, кревет у облику чамца, фотографије, екран на коме гледа своје старе филмове , а ту је и радни сто на коме узалудно пише сценарија за своје будуће филмове.
Вајлдер изузетно познаје психологију тих несрећних и промашених личности које не могу да схвате вријеме и који бјеже у прошлост, у страху да им садашњост не уништи снове. Ти снови и прошлост су модификовали цио њен живот па и сам карактер — тако да режија и сугерише како је Норма Десмонд управо идентификована са оним што чини. Служи је језиви слуга Макс, (Ерих фон Штрохајм) који је некада био њен редитељ и муж.
Макс свира на оргуљама, и све ври од извјештачености, блазираности, безживотности, и одсуства праве животне радости. Норма, Џоу нуди уточиште и богатство само да би прихватио њене снове, да би писао текстове у којима ће она играти или да би дотјеривао оно што је сама написала, истиче да је богатија од свог тог треша у Холиводу који је више уопште не занима. Џо није био у ситуацији да бира, прихватио је да ради на њеним текстовима, добивши за узврат смјештај, храну, пиће а касније и друге привилегије.
Постао је и љубавник без којег она није више могла да живи. Приморава га да заједно гледају њене старе филмове којима се бесконачно диви: Прекрасно је, – а нема дијалога! Покушао је да побјегне а она је у наступу свог очајања хтјела да изврши самоубиство. Није желио да је повриједи иако је желио да оде. Да ли из сажаљења или због нечега другог, остао је и постао њен зоточени љубваник.
Норма прави атмосферу прошлих времена и празних илузија, организује забаве и партије карата , ћаскање са партнерима из доба нијемих филмова међу којима препознајемо некада популаме глумце, Ану Нилсен, Ворнера, па чак и самог Бастера Китона.
Дирљиво дјелује њена посјета Парамоунту и Де Милу коме је искрено вјеровала за улогу Саломе. Он се иако по годинама старији више од двије деценије, за разлику од ње, врло добро уклопио у наву технологију снимања звучних филмова. У овој сцени остаје горак укус пролазности славе. Расветљивач њених година, са грида, је препознаје и са одушевјењем поздравља окрећући топ-рефлектор ка њој, а затим је млади глумци окружују иако су вјеровали да је умрла.
По реакцији која се читала са њеног лица, могло се закључити да овој јадној жени снимање филмова, студио, и снимање филмова, значи виже од живота.Ти пасажи су болна фарса. Увјерена је да је то договор за њен нови филм, док Сесила интересује нешто сасвим друго!
Једна од ироничних скривених порука Булевара сумрака је да, иако Норма не може да се избори са својим лудилом, индустрија допушта, уствари, подстиче све остале да се понашају као монструми: Сесил Б.Де Мил скреће Норми пажњу на то да се филмска индустрија промијенила – али Вајлдер заокружује сцену тако што допушта камери и да примјети његове исполиране јахачке чизме и апсурдно старомодно шепурење.
У свом лудилу које кулминира у сцени када се припрема да је сними репортер филмских новости, док је хапсе за убиство, Норма објављује да је спремна за крупни план, Вајдлер то прати дугим повлачењем уназад, да нагласи њену изолованост и поремећност док читав циркус, изазван убиством тек почиње. Преклињала је Џоа да је не оставља, упуцај ме, само ме не остављај, у ужасном хистеричном очајању га моли да остане. Нудила му је све што има, богатство од милион долара. Но, он је ипак одлучио да оде, није могао више да живи у тој илузионистичкој фарси.
Док је Џо силазио низ степенице Норма је вриштала. Испаљује неколико хитаца за њим.
Џо је посрнуо и пао у базен. Нормино питање гдје сам ја? — болан је крик пун очајања и фрапантно признање да своју судбину нико не може мимоићи да се не може живјети ван времена и у илузијама. Били Вајлдер је велики мајстор филмског екрана, сјајан посматрач, саучесник. Бјежи од сваке мистификације, умије да буде присан али и циничан.
Полиција је испитује, а она се извињава јер мора да се припреми за сцену, камере је чекају. Макс јој говори да су камере спремне и да само чекају њен силазак. Макс стаје међу камере са командама: Тишина! Јеси ли спремна Норма!? Свијетло, камере и, акција! Норма силази низ степенице и у својој изгубљености пита гдје сам ја ово? Макс јој одговара у палати си и чекамо силазак принцезе. Одласком низ булевар сумрака велике звијезде из ере нијемог филма завршава се ова филмска прича.
Извор: РТЦГ
