Пише: Филип Мириловић
Историјски посматрано, побуњени универзитети често су били посљедњи бедеми слободе у недемократским друштвима. Њихов вапај за кидањем ланаца поробљеног друштва могао је чути готово сваки “велики вођа”, док су неријетко управо студенти били зачетници па и носиоци промјена онда када је диктатурама откуцан посљедњи час.
На студентске и грађанске протесте – у оним ситуацијама када је таквог некаквог бунта и било јер отпор још увијек није био потпуно затрт – режими су по правилу одговарали репресијом, у очима диктатора и његове машинерије најдјелотворнијим средством за обрачун против неистомишљеника. Степен репресије зависио је искључиво од степена отворености диктатуре, тако да у оним диктатурама које су отишле до крајњих граница ни сама репресија није имала никаквих граница. Стога, да би се на адекватан начин сагледале репресије, битно је разликовати и саме диктатуре. Иако данашње (европске) спин-диктатуре све више исказују неке особине отворених диктатура, оне се никако не могу поредити са класичним диктатурама из прошлог вијека. Оно што их спаја јесу механизми преузимања потпуне контроле власти и заробљавања државе – спаја их, наравно, и репресија – али их и битно разликује степен у којима је она исказана.
Пиноче (Чиле)
Кроз двадесети вијек прошли су многи недемократски режими у Латинској Америци. Неки од њих били су посебно репресивни, а можда су најрепрезентативнији Чиле под Пиночеовом диктаторском палицом, као и пероновска Аргентина.
Начелник Генералштаба чилеанске војске Аугусто Пиноче извео је 1973. године војни удар у Чилеу, бомбардовао Монедску палату (у којој је дотадашњи љевичарски предсједник Салвадор Аљенде извшио самоубиство) и, уз здушну помоћ Вашингтона, претворио државу у диктатуру којом ће владати пуних седамнаест година. Права природа владавине овог генерала врло брзо је изашла на видјело – кроз масовна хапшења, забрану политичког живота, тортуру, отмице и егзекуције. Одмах по доласку на власт војна хунта је распустила конгрес, забранила дјеловање политичких странака и синдиката и суспендовала устав. Политички живот престао је да постоји. Медији су стављени под потпуну контролу, а режим се окренуо и обрачуну са умјетницима – подобни су награђивани, а неподобни уништавани. Најрепресивнија институција постала је ДИНА, тајна полиција одговорна директно Пиночеу, са задатком елиминације свих облика опозиције.
И док је Пиноче уживао подршку свјетских демократија, у његовом Чилеу репресија практично није имала граница. Први на удару нашли су се љевичари. Према подацима Амнестy Интернатионал-а и званичним чилеанским извјештајима, током Пиночеове владавине најмање 3.000 људи је убијено или нестало, док је око 40.000 људи преживјело политички затвор и тортуру. Мрежом тајних затвора и центара за мучење управљала је ДИНА, а коришћене су методе попут електрошокова, сексуалног насиља и физичког злостављања. С друге стране, више од 200.000 Чилеанаца и Чилеанки приморано је да напусти земљу усљед прогона. Људи су затварани на фудбалским стадионима, ликвидирани без суђења, а многи политички противници су напрасно нестали – постали су десапарецидос.
Као антикомуниста, чилеански вођа је одржавао добре односе са САД, углавном све до краја Хладног рата. Себе је представљао као стабилизаторски фактор у региону, отворио је тржиште за прилив страних инвестиција и обезбједио савезничко жмурење на једно око због “гласина” о репресивној унутрашњој политици. Једна од малобројних друштвених група која је незадовољство покушавала исказати протестима били су студенти. Кроз различите ненасилне облике отпора и акције мањег обима, у таквим условима једино могуће, студенти су представљали важан симбол отпора диктатури. Режим је, с друге стране, одговарао сурово. Увођењем ванредног стања и полицијског часа, употребом војске, те напосљетку и хапшењима, демонстранти су прогањани и кажњавани. Увођени су декрети којима је ректоре универзитета постављала војска, док су кампуси национализовани или приватизовани. Тек 1987. године, при крају Пиночеове диктатуре, студентима је пошло за руком да кроз нову серију протеста приморају режим на уступке и врате какву-такву, ограничену, аутономију.
Перон (Аргентина)
Иако је Пиночеов режим имао фашисоидне елементе и био изразито ауторитаран и десно оријентисан, отворена је дебата да ли је био фашистички. Оно што је красило класичне фашистичке режиме, а што се чини да код њега недостаје, јесте “идеја националног препорода”, као и државни интервенционизам у економији – његова економска политика била је неолиберална. С друге стране, за Аргентину под владавином Хуана Перона (претежно први дио од 1946. до 1955. године) може се рећи да испуњава још више елемената дефиниције фашизма. За разлику од Пиночеа чији се долазак на власт заснива на војном пучу и подршци страног фактора, Перон је предсједник Аргентине постао на изборима, што му је свакако давало значајну дозу легитимитета. Додуше, његова масовна популарност која је претходила предсједничким изборима стечена је такође током војне хунте, међутим, Перон у њој има само улогу министра за рад и социјалну политику. Ипак, ово министарство показало се не баш неважним – омогућило му је директан контакт са радничком класом (тада јако значајном у Аргентини), коју је придобио својим популистичким мјерама.
Одмах након преузимања власти Перон креће у одлучни обрачун са свима онима који могу постати потенцијална пријетња режиму. Истакнути опозиционари, синдикални противници и интелектуалци се хапсе и затварају без суђења, оснивају се импровизовани логори, тајна полиција ствара атмосферу страха надзирући свакога. Ипак, он се ту не зауставља. Покушава да затре сваки потенцијални вид критике и прије него се уопште појави. Штампани медији се гасе или трансформишу у прорежимске, док радио-станице (тада значајан вид информисања) преузимају подобне синдикалне организације. Истовремено, пропаганда ради и у другом правцу – гради се култ личности Хуана и Еве Перон.
Једна од првих Перонових репресивних мјера била је уперена према универзитетима. Професори су затварани и прогањани, на њихова мјеста долазили су лојалисти, аутономија суспендована, а сваки покушај враћања аутономије карактерисао се као субверзија према којој милости није било. Занимљиво је да су студенти у првим годинама Перонове владавине били подјељени. Како је он сам свој талас популарности стекао на социјалним реформама, дио студената је “насјео” на ову мјеру која се испоставила као чисто популистичка. Касније су се студентски протести интензивирали, али су свој врхунац свакако достигли за вријеме диктатуре Хорхе Рафаела Виделе Редонда, још суровијег и репресивнијег генерал-пуковника од Хуана Перона.
Као и Пиноче, и Перон је играо на карту стабилности, покушавајући на тај начин да се додвори великим силама. Међутим, умјесто отвореног сврставања на једну страну, он је покушавао да балансира између капитализма и комунизма заговарајући идеју “трећег пута”. На тај начин је осигуравао добре односе и са једнима и са другима, а када би се ти односи затегли, преговарачке позиције прилагођавао је само једном циљу – сопственом опстанку на власти.
Мадуро (Венецуела)
Новији примјер репресивне недемократске државе у Латинској Америци свакако је Венецуела, под ауторитарном палицом актуелног предсједника Николаса Мадура. Могло би се рећи да је венецуелански пут од Чавеза до Мадура био нека врста преласка из спин-диктатуре (иако је тај термин настао касније) у отворену диктатуру. И док је Хуго Чавез успио да консолидује власт и сведе институције на привидно дјеловање, Мадуро их је потпуно маргинализовао. Избори 2018. године којима је себи обезбједио други мандат, окарактерисани су у међународним круговима као “намјештени”. За вријеме Чавеза, политички противници су хапшени и прогањани, а медији претворени у прорежимска гласила (а они приватни жестоко нападани). Ипак, његов насљедник је репресију подигао на виши ниво – као својевремено у латиноамеричким војним диктатурама, сада се и у Венецуели појављују извјештаји о масовним егзекуцијама без суђења, као и нестанцима и тортурама над политичким противницима.
Исто важи и за однос према студентским протестима. И за вријеме Чавеза демонстранте су дочекивали полиција, сузавац и гумени меци, али код Мадура било је и случајева погибије студената у обрачунима са полицијом. Умјесто ситуационог одговора сада доминира систематски обрачун оличен у хапшењима, тортури и масовним оптужбама за тероризам. Такође, поред регуларних безбједносних снага, Мадуро користи и colectivos – паравојне формације често састављене од криминалаца и локалних банди које се користе као насилна палица режима.
Социјалне реформе које је Чавез спровео у дјело имале су одређеног успјеха – прије свега у домену смањења сиромаштва, што је олакшало маскирање суноврата режима у ауторизам. С друге стране, Мадуро нема олакшице те врсте, те је његов режим у потпуности огољен. Ако је Чавез и створио слику о неопходној репресији зарад остваривања социјалне правде, та Потемкинова села доживјела су потпуно урушавање за вријеме Николаса Мадура.
Франко и Салазар
Успони на власт Франциска Франка у Шпанији и Антонија Салазара у Португалу битно су се разликовали. Иако су обојица били диктатори, контекст је био другачији, а посљедично и степен репресије ком су прибјегавали. На крају дана, Франко, знатно суровији од Салазара, управљао је Шпанијом до своје смрти, док је други пред крај живота смјењен. Франко је на чело државе дошао војним ударом који је кулминирао у грађански рат, из кога је изашао као побједник. С друге стране, Салазар (најдуговечнији диктатор у Европи) на власт је дошао институционалним путем.
Први се служио масовном репресијом кроз егзекуције, тортуре и нестанке политичких противника (махом љевичара), док је други више прибјегавао селективној и тихој репресији – премда не треба гајити илузије да су његови политички противници боље пролазили. Једина разлика лежи у масовности. И док су обојица настојала да угуше сваку врсту опозиције забрањујући опозиционе политичке партије, Франко је успоставио потпуну контролу над критиком, док се Салазар више служио надзором. Може се рећи да Салазару никада није пошло за руком да успостави култ личности какав је Франко имао у Шпанији – који је попут многих диктатора свесрдно уживао у учесталом обраћању нацији путем расположивих канала комуникације.
Иако су оба режима имала бројне елементе фашизма, успјели су да опстану у Европи тек ослобођеној од исте идеологије. Салазар се додворавао антифашистичкој коалицији, док је Франко с годинама вјешто користио меку моћ како би поправио свој имиџ у међународној заједници, имиџ који му је омогућио да код куће ради шта год хоће. Франко је, између осталог, основао културни институт који је широм свијета промовисао шпанско културно насљеђе, успостављена је блиска сарадња са Холивудом, много је улагао у спорт, а културна дипломатија успјела је да унутрашњу репресију прикрије сликама егзотичних и сунчаних плажа и јарког морског плаветнила. Желио је да покаже да сунце нигдје није сјајно као у Шпанији. Иза тих кулиса, међутим, крили су се репресивни закони, институције су урушене, факултети су подвргнути државно-контролисаним курикулумима, око 15.000 наставника у основним школама је кажњено, а 6.000 је добило трајну забрану рада. Студенти су хапшени, а за ректоре и декана постављани подобни.
Управо су студенти касних 60-их година и почетком 70-их били зачетници таласа незадовољства против диктатуре. Побуна на Универзитету Комплутенсе у Мадриду означила је почетак делегитимизације режима, која је кулминирала демократском транзицијом након Франкове смрти 1975. године. С друге стране, академска криза почетком 60-их година у Португалу отворила је пукотине које су у значајној мјери допринијеле коначној пропасти Салазаровог режима. Млади су се побунили против тираније, цензуре, колонијалних ратова, органузујући масовне протесте и штрајкове. Салазар је одговорио силом, али то је само привремено одложило пад његовог режима.
Увод у демократију: Несагласје није исто што и криза, осим у диктатурама
Савремене диктатуре
У Европи (укључујући Турску) данас нема више диктатура идентичних онима из прошлог вијека. Русија, Бјелорусија и Турска прошле су фазу спин-диктатура и, с временом, еволуирале у отворене диктатуре. Ипак, и даље се битно разликују од двадесетовековних, првенствено по степену репресије. За лидере Мађарске и Србије може се рећи да још увијек потпадају под дефиницију спин-диктатора. И док се класичне диктатуре искључиво заснивају на страху и отвореној (често системској) репресији, спин-диктатуре карактерише прикривена репресија и бар привидна имитација функционисања демократских институција. Политичка опозиција постоји, њој не прети забрана, али се она одлучно уништава углавном кроз медијску манипулацију и таргетирање етикетама “државних непријатеља”. С друге стране, око вође се гради култ личности зацементиран популистичким мјерама, које код значајног дијела становништва (бар на почетку) изазивају позитивну реакцију. Проблем настаје када у моментима друштвених криза репресија престане да се прикрива и постане отворенија или отворена – као у Турској после неуспјелог војног пуча 2016. године – тада спин-диктатори почињу да ходају по танкој ивици која их дијели од суноврата у отворену диктатуру. Све отворенијој репресији обично претходи губитак контроле над наративима; пропаганда и манипулације више нису довољне за контролисање јавног мњења. Институције потпадају под потпуну контролу, законодавна и судска власт постају продужена рука извршне власти, а избори губе сваки смисао. У тим тренуцима било каква опозиција постаје превелика пријетња за диктатора и он више не може да је толерише. Прибјегава се хапшењима и затварањима на крхким оптужбама, које се правдају “националном безбједношћу”.
Овим путем не тако давно пошле су и Русија и Бјелорусија – прва након инвазије на Украјину 2022. године, а друга након предсједничких избора 2020. године пропраћених масовним демонстрацијама. Транзиција из спина у отворену диктатуру неријетко је пропраћена и међународном изолацијом, што се свакако могло видјети на ова два примјера. Турска је, с друге стране, избјегла ову потоњу консеквенцу.
Темељи спин-диктатура могу се пронаћи у начину владања који марксистичка теорија препознаје као “бонапартизам”. Наполеон и његова освајачка револуција несумљиво су донијели дозу прогреса Европи, али је унутрашња политика коју је водио у Француској била у најмању руку ауторитарна (многи ће рећи и диктаторска). Стога се бонапартизам може описати као историјски модел који је показао како ауторитарни лидери могу користити формалне демократске институције и популистичку реторику да консолидују власт, контролишу друштвене сукобе и избјегну отворену репресију. Бонапартисти централизују моћ у својим рукама, али настоје да интегришу различите друштвене слојеве – народ путем популистичких мјера, а елиту тако што ће подстицати њено интересно такмичење све док не угрожава самог вођу. Формални демократски оквири ће функционисати, а репресија ће бити ограничена. На тај начин бонапартиста ће балансирати између различитих друштвених група с једне стране, док ће с друге бити гарант стабилности друштва.
Све диктатуре су временски орочене. Иако на први поглед друштво у њима дјелује потпуно парализовано, искуство је показало да се кад-тад разбукте друштвене кризе на којима пада режимска имуност. Исто тако је тачно да савремени диктатори имају иза себе лекције о грешкама класичних диктатора што им омогућава да усаврше своје моделе. Они који најдуже буду успјевали да пронађу баланс и остану да лебде у вакуму селективне репресије и привидне демократије извукли су најбоље поуке.
Извор: Време
