Филип Хамонд: Напуштање „европског пута”

У главама многих посматрача, како ван Србије, тако и унутар ње, постоји снажна позитивна повезаност између чланства у ЕУ и процвата демократије. Сматра се да су та два толико блиско повезана да се „демократске реформе” и „процес придруживања Европској унији” виде као синоними.

Ако се каже да Србија „посустаје на путу ка европским интеграцијама”, подразумева се да је демократија „у кризи”. Ако се наиђе на невладину организацију која је посвећена „развоју демократије, ширењу демократских идеја, … [и] развоју демократске политичке културе”, готово се подразумева да ће бити посвећена и „европским интеграцијама Србије”. Чак и међу евроскептичном већином, понекад се чини да постоји осећај да би ЕУ ипак могла представљати будућност, или нешто, колико год нејасно, позитивно.

Преузимање контроле (Taking Control), важна нова књига о изласку Британије из Европске уније, показује да је, напротив, однос између ЕУ и демократије потпуно негативан. Ово није само питање самопризнатог „демократског дефицита” ЕУ, нити само империјалног карактера ЕУ (такође самопризнатог), иако је то довољно лоше. Шта је још горе, тврде аутори, ЕУ је заснована на еродирању или издубљивању демократске политике националних држава, у процесу њиховог претварања у „државе чланице”.

Дебате о Брегзиту

Полазна тачка за овај аргумент је увид да су обе стране у дебати о Брегзиту у Великој Британији погрешно схватиле праву природу и значај ЕУ. Десничарским евроскептицима, ЕУ је изгледала као надмоћна страна „супердржава”, која је гушила британски суверенитет под масом „загушљивих закона, директива и прописа”. У међувремену, левичарски еврофили су такође схватили ЕУ као ограничење за националне владе, али су на то гледали позитивно: као на „дељење” (уместо „губљења”) суверенитета, чиме се охрабрује мирна сарадња и обезбеђује социјална и еколошка заштита. За обе стране, ЕУ се појављује као спољна сила – било да је то доминантна бирократија неизабране Европске комисије, или наводно прогресивни законодавци Европског суда правде.

Ипак, најмоћнија институција ЕУ, напомињу аутори, заправо је Европски савет, који се састоји од националних лидера. Савет је тај који поставља политички дневни ред ЕУ и доноси све кључне одлуке; Савет именује целу Европску комисију, и све чланове извршног одбора Европске централне банке. Преко ЕУ, национални лидери креирају међусобну политику, која се потом може представити својим националним бирачким телима као споља наметнута нужност – диктат Брисела. Непријатна истина је да су политичке елите земаља чланица те које су извор и корисници демократског дефицита ЕУ.

У Британији је историја политичких дебата о „Европи” прича о преокрету и престројавању. Конзервативци су били првобитни евроентузијасти – на пример, Маргарет Тачер је била велики заговорник Јединственог европског акта из 1986. године, који су њене присталице схватиле као најаву „тачеризације Европе”. Бизарно, неки коментатори тврде да је представљање ЕУ као неолибералне институције „злонамерна” обмана, али у ствари нема бољег отелотворења глобалистичког, неолибералног пројекта. Како тврди немачки социолог Волфганг Штрик, мисао Фридриха фон Хајека, доајена неолиберализма, „чита се као нацрт за данашњу Европску унију”, која настоји „неутралисати ефекат демократских институција на економију и оставити одлуке о расподели слободним тржиштима”.

Ово су својевремено разумели лабуристи, који су били оригинални евроскептици. Левичар Тони Бен, на пример, који је водио кампању за излазак из Европске заједнице 1970-их, описао је чланство као „одрубљивање главе британске демократије” и „крај Британије као потпуно самоуправне државе”.

Промена става према ЕУ

Касније, под вођством Тонија Блера, партија је постала потпуно усклађена са неолиберализмом, али је промена става према ЕУ почела раније, када је председник ЕК, Жак Делор, обраћајући се на Конгресу синдиката Уједињеног Краљевства 1988. године, обећао да ће Европа имати „друштвену димензију”. Ово није донело никакву опипљиву корист – кључна законска права британских радника стечена су пре него што је постојала ЕУ, а британски стандарди и заштитне мере, попут минималне зараде, увек су били виши од оних које је поставила ЕУ, која у сваком случају нема моћ спровођења.

Промена става је у суштини била резултат слабости: са мало наде да ће преокренути своје историјске поразе код куће, британски раднички покрет је тражио спас у deus ek machina ЕУ. Можда слична размишљања мотивишу и оне који позивају ЕУ да „помогне успостављању демократије у Србији” кроз „строге и снажне захтеве за поштовањем европских вредности”. Ништа боље не илуструје антидемократску природу тих „европских вредности” од демонизације бирача опције „Лив” (Leave) од стране политичке и културне елите која је одбила да прихвати резултат референдума. Људи који су гласали на „погрешан начин” били су презрени као расисти, исмевани као глупи, сажаљевани као жртве дезинформација.

Преузимање контроле методично разоткрива клеветничке митове о присталицама Брегзита. За разлику од панике око „руских дезинформација”, на пример, накнадна парламентарна истрага пронашла је само 261 чланак против ЕУ који су објавили медији као што су „Русија данас” и „Спутњик”; док су научници чије је истраживање у медијима представљено као раскринкавање утицаја руских „Твитер ботова” у ствари признали да „нису пронашли доказе о широко распрострањеној лажној дифузији вести са политичким ботовима”, „нису пронашли доказе који подржавају идеју да ботови могу суштински мењати комуникацију кампање” и да „тек треба пронаћи доказе да (ботови) могу да манипулишу Твитер сфером”.

Далеко од лаковерног гутања предизборних обећања, скоро половина бирача сматра да обе стране лажу, док само девет одсто верује да ће политичари испоштовати своја обећања. И упркос свим ужасним причама о настајању фашизма, нетолеранције и етнонационализма које је наводно најавио Брегзит, накнадна истраживања – укључујући и сопствено истраживање Европске комисије – показала су да је Британија једна од најтолерантнијих и најприхватљивијих земаља у Европи.

Смело размишљање

Поента књиге, међутим, није само да се обрачунају са прошлошћу, већ да се гледа унапред. Да би се спасили од изборног заборава, конзервативци под Борисом Џонсоном су на крају обећали да ће „извршити Брегзит”, али су касније показали да немају појма шта то значи. Лабуристи, пошто су гласаче за Брегзит почели да гледају као на „усране расистичке дркаџије”, како је то рекао један члан парламента, не изгледају баш као заговорници народне демократије. А популистичке партије које су имале кључну улогу у спровођењу референдума и присиљавању да се гласање поштује, од тада су имале мало шта да кажу. Сходно томе, последње поглавље нуди низ предлога како да уздрмамо британску политику.

Неки од ових предлога, као што су реформе система гласања, релативно су скромни; други, попут британског повлачења из НАТО пакта, много су радикалнији. Логика водиља је тражење начина да се консолидује и ојача национални суверенитет и да се осигура да систем политичког представљања буде одговоран свом крајњем извору ауторитета, демосу. То подразумева промене у парламентарном систему како би политичари лакше били позвани на одговорност од стране бирача. То укључује одустајање од британског права на Северну Ирску (где Лондон већ влада само уз сарадњу Даблина), уз јачање уније са Шкотском и преокретање тренда преношења управљања на регионалне скупштине. Све у свему, то значи пребацивање фокуса са наднационалних, глобалистичких институција на програм националног развоја који подстиче учешће јавности, уместо да га маргинализује.

Иако нису манифест или програм, ове идеје указују на врсту смелог размишљања које ће бити потребно ако се жели остварити демократски потенцијал Брегзита. На крају крајева, с обзиром на то да је демократски дефицит напокон код куће а не у Бриселу, излазак из ЕУ је био само почетак.

Аутори цитирају речит опис савремених елита од Метјуа Крафорда који, након што су одустали од општег добра у корист „поделе грађана на линији моралне хијерархије”, мисле да „ако је нација у основи расистичка, сексистичка и хомофобична, не дугујемо јој ништа. Напротив, савест захтева да је одбијемо.” Насупрот томе, Преузимање контроле тврди да „демократска политика националног суверенитета захтева од нас… да наше суграђане видимо не као проблем који треба решити, већ као потенцијално решење за наше проблеме”. Заговорници „европског пута” нам непрестано говоре да „нема алтернативе” – али то је зато што не желе да је замислимо.

Филип Хамонд је британски писац и академик који живи у Београду. Гостујући је професор медија и комуникација на Универзитету Лондон саут бенк. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард