Субота, 21 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Десетерац

Фернандо Песоа: Забелешке са одмора

Журнал
Published: 21. новембар, 2026.
Share
Фото: Феномени
SHARE

Пише: Фернандо Песоа

Малена плажа и на њој сићушни залив, који од света издвајају два минијатурна брежуљка, била је, током та три дана одмора, моје уточиште од самога себе. На плажу се силазило грубим степеништем, које је на врху почињало дрвеним басамацима, а негде на средини се претварало у степенике уклесане у стену, са рукохватом од зарђалог гвожђа. И сваки пут када бих силазио низ старо степениште, поготово низ онај део уклесан у камен, изашао бих из сопственог постојања и пронашао себе.

Окултисти, или барем неки од њих, кажу да душа има сопствене, врхунске тренутке, када се, било из неког осећања или захваљујући неком кутку сећања присети одређеног тренутка, детаља или сенке неке раније инкарнације. А онда, како се враћа у време које је блискије пореклу и почетку свих ствари од овога у коме сада постоји, има осећај као да се, слободна, вратила у детињство.

Могло би се рећи како, док се низ то степениште које се данас слабо користи полако спуштам на малену, увек пусту плажу, на неки волшебни начин и ја постајем блискији потенцијалној монади каква јесам.

Фернандо Песоа: Lisabon Revisited

Неке особености мог свакодневног живота – у мом непроменљивом бићу представљене жељама, одбојностима, бригама – беже од мене као бегунци од патроле, нестају у сенкама све док не постану неразазнатљиве, а ја достигнем стање унутрашње отуђености у којем ми је тешко да се присетим шта је било јуче, или да као своје препознам биће које живи у мени из дана у дан. Моја уобичајена осећања, моје редовно нередовне навике, моји разговори са другима и прилагођавање друштвеном поретку света – све ми се то чини као нешто што сам негде прочитао, непомичне странице штампане биографије, детаљи из неког романа, једног од оних чија поглавља с времена на време читамо размишљајући о нечему другом, па нам наративна нит измиче све док на крају не склизне на под.

А онда сам се, на плажи на којој једини звук праве таласи, или ветар који пролази негде високо, као велики, непостојећи авион, препуштао једној новој врсти сна – мекој и безобличној ствари, чудесима која остављају дубок утисак, без слика, без осећања, чистим попут неба или воде, и шуште, као морске струје које се уздижу из дубине велике истине; треперава, коса плава површина негде у даљини, која, док се примиче, све више поприма прљавозеленкасте тонове, а затим се разбија уз гласан шум, у хиљаду руку које се растачу у тамни песак и трагове пене, а затим, сакупљајући остатке свега, враћају у слободу из које су потекле, пуне божанске чежње и сећања, као што је ово моје, безоблично и безболно, на неко претходно стање, блажено јер је било добро или јер је било другачије, тело од чежње с душом од пене, починак, смрт, свеобухватност или ништавило које попут сињег мора окружује острво бродоломника које представља живот.

А онда бих спавао без снова, одлутавши на сасвим другу страну од онога што сам чулима осетио, сумрак самога себе, жубор воде међу дрвећем, спокој широких река, свежина тужних послеподнева, лагано дисање белих груди у сну о детињству мисли.

Извор: Феномени

TAGGED:КултураУмјетностФеномениФернандо Песоа
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article ТВ колумна Милорада Дурутовића: Читање стварности XXXVIII – Свезнајући

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Ђаво је мој друг – Нови албум Ђорђа Чаркића клинца

Пише: Владимир Коларић Ђорђе Чаркић Клинац има нови албум који се зове „Recycle Bin“ (2025)…

By Журнал

Димитрије Војнов: „Пукотина у леду“ је филм коме ће се публика враћати

Пише: Димитрије Војнов Клип Маје Милош изашао је пре четрнаест година и у међувремену је…

By Журнал

Хитлеров злодух и Валдхајмова сенка – Аустрија: Кад прошлост одбија да оде у прошлост

Пише: Мирослав Стојановић Власти су поверовале да су, напокон, решиле квадратуру круга. Оно што им,…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Десетерац

Књига: Бајка о злу и овцама

By Журнал
Гледишта

Милорад Дурутовић: Неурописац (Сасвим мали појмовник пакла)

By Журнал
Десетерац

Одјек песме Ане Ахматове о тешкој епохи и самоћи удвоје (1)

By Журнал
Десетерац

Јерго (Прича о плакању)

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?