Пише: Фернандо Песоа
Малена плажа и на њој сићушни залив, који од света издвајају два минијатурна брежуљка, била је, током та три дана одмора, моје уточиште од самога себе. На плажу се силазило грубим степеништем, које је на врху почињало дрвеним басамацима, а негде на средини се претварало у степенике уклесане у стену, са рукохватом од зарђалог гвожђа. И сваки пут када бих силазио низ старо степениште, поготово низ онај део уклесан у камен, изашао бих из сопственог постојања и пронашао себе.
Окултисти, или барем неки од њих, кажу да душа има сопствене, врхунске тренутке, када се, било из неког осећања или захваљујући неком кутку сећања присети одређеног тренутка, детаља или сенке неке раније инкарнације. А онда, како се враћа у време које је блискије пореклу и почетку свих ствари од овога у коме сада постоји, има осећај као да се, слободна, вратила у детињство.
Могло би се рећи како, док се низ то степениште које се данас слабо користи полако спуштам на малену, увек пусту плажу, на неки волшебни начин и ја постајем блискији потенцијалној монади каква јесам.
Неке особености мог свакодневног живота – у мом непроменљивом бићу представљене жељама, одбојностима, бригама – беже од мене као бегунци од патроле, нестају у сенкама све док не постану неразазнатљиве, а ја достигнем стање унутрашње отуђености у којем ми је тешко да се присетим шта је било јуче, или да као своје препознам биће које живи у мени из дана у дан. Моја уобичајена осећања, моје редовно нередовне навике, моји разговори са другима и прилагођавање друштвеном поретку света – све ми се то чини као нешто што сам негде прочитао, непомичне странице штампане биографије, детаљи из неког романа, једног од оних чија поглавља с времена на време читамо размишљајући о нечему другом, па нам наративна нит измиче све док на крају не склизне на под.
А онда сам се, на плажи на којој једини звук праве таласи, или ветар који пролази негде високо, као велики, непостојећи авион, препуштао једној новој врсти сна – мекој и безобличној ствари, чудесима која остављају дубок утисак, без слика, без осећања, чистим попут неба или воде, и шуште, као морске струје које се уздижу из дубине велике истине; треперава, коса плава површина негде у даљини, која, док се примиче, све више поприма прљавозеленкасте тонове, а затим се разбија уз гласан шум, у хиљаду руку које се растачу у тамни песак и трагове пене, а затим, сакупљајући остатке свега, враћају у слободу из које су потекле, пуне божанске чежње и сећања, као што је ово моје, безоблично и безболно, на неко претходно стање, блажено јер је било добро или јер је било другачије, тело од чежње с душом од пене, починак, смрт, свеобухватност или ништавило које попут сињег мора окружује острво бродоломника које представља живот.
А онда бих спавао без снова, одлутавши на сасвим другу страну од онога што сам чулима осетио, сумрак самога себе, жубор воде међу дрвећем, спокој широких река, свежина тужних послеподнева, лагано дисање белих груди у сну о детињству мисли.
Извор: Феномени
