У складу са стиховима Рамба Амадеуса које је понудио евровизијској публици прије коју годину уназад, и ја бих могао да констатујем како нас је жријеб за Еуро 2024 у Хамбургу коштао живаца (неурона) у погледу ишчекивања противника Србије на континенталном такмичењу.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Па зар поред оваквих лијепих група са Турском и Чешком, или рецимо Румунијом и Словачком, да добијемо Енглезе и Данце? Знам, рећи ћете, ко нам гарантује да бисмо могли нешто да извучемо од ових екипа кад нијесмо у стању да извучемо три бода из четири утакмице са Мађарима и Бугарима? Али ако за то нема гаранције, за ово има: немамо никаквих шанси против Енглеза и Данаца!
И треће мјесто води даље? Ах, то је она Звездина прича из Лиге шампиона. Да извучемо реми у Берну, па на прољеће у Лигу Европе. Ма доста ми је тих калкулација и те анти-спортске приче. Дај Боже да будемо трећи. Или ћемо бити као Мароко, па иза себе оставити и Хрвате и Белгијанце још у групи, или ме ово такмичење не занима.
Дакле, доста нервозе, ово би могла бити група за добар фудбал. Да се српски играчи врате на подешавања форме из Лиге нације и квалификација за Мундијал када нико није могао да их побиједи, па ни Словенија. Или то или да прескочимо збивања у нашој групи. Има толико занимљивијих. Рецимо ова са Шпанцима, Италијанима и Хрватима. Или она са Француском, Холандијом и Аустријом. Или, бајка из давнина: да ли ће Шкоти коначно, први пут у својој 150 годишњој историји фудбала, проћи једну групу на неком европском или свјетском такмичењу?
До читања у сљедећем броју.
