Eskobar je svojom nedavnom izjavom jasno pokazao da zvanični Vašington potpuno ignoriše principe parlamentarnog sistema predviđenog Ustavom Crne Gore
Specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan, Gabrijel Eskobar, potvrdio je u Budvi na tek završenom evroatlantskom To Be Secure Forumu ono na šta sam upozoravao neposredno posle prošlogodišnjih izbora u Crnoj Gori: „…mislim da Zapad u Crnoj Gori trenutno proverava mogućnost da, s jedne strane, dođe do promene korumpiranih režima, a da s druge strane budu očuvane sve ključne evroatlantske tekovine za koje su se izborili u uslovima unipolarnosti u devedesetim godinama prošlog veka. Istovremeno, Vašington i Brisel pokušavaju da u svoj poredak inkorporiraju srpsku nacionalnu politiku u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Srbiji, pod uslovom da se ona pomiri sa evroatlantskim tekovinama nastalim na Balkanu tokom prethodnih godina.“
Eskobar je pred prisutnim predstavnicima Vlade Crne Gore (ministar Radulović) uputio više nego jasnu poruku: „Prosrpske snage u Crnoj Gori treba da shvate da Crna Gora treba da bude suverena, demokratska, zapadno orijentisana članica NATO-a.“ Da bi potom kaubojski zapretio, kako i priliči prisutnom kolonijalnom kompradorskom okruženju, rekavši da SAD „imaju i diplomatski i politički odgovor kako bi se izolovale snage koje ne žele suverenu i demokratsku Crnu Goru.“
Ova Eskobarova izjava predstavlja direktno priznanje sa vrlo visokog mesta kontinuiranog mešanja Vašingtona u unutrašnje stvari Crne Gore. Izjava ima posebnu težinu stoga što je poslata dok traju zvanični razgovori o rekonstrukciji Vlade Crne Gore. U tim razgovorima Vlada pokušava da nadoknadi postojeći ozbiljan deficitet legitimiteta, tako što će politiku i sastav izvršne vlasti uskladiti sa voljom parlamentarne većine, jer u parlamentarnom sistemu postoji samo politička a ne nekakva ekspertska vlada.
S tim u vezi, Eskobar je svojom izjavom jasno pokazao da zvanični Vašington potpuno ignoriše principe parlamentarnog sistema predviđenog Ustavom Crne Gore, kada takvi principi predstavljaju prepreku za efikasno obezbeđenje geopolitičkih interesa SAD na Balkanu. Jednom rečju, narodna suverenost i parlamentarna vlada iz Ustava Crne Gore su u njenoj evroatlantskoj stvarnosti privid, makar onoliko koliko i njena državnost. Tako je Gabrijel Eskobar, braneći nezavisnost i suverenost Crne Gore od velikosrpske i ruske politike, ustvari pokazao svu fingiranost njene sadašnje nezavisnosti i suverenosti.
Srpske političke stranke u Crnoj Gori morale bi povodom Eskobarove izjave da neizostavno upute javni pisani protest ambasadi SAD u Podgorici. Ćutanje na Eskobarov konkurs za novu evroatlantsku „prosrpsku“ politiku u momentu rekonstrukcije Vlade i legitimnog pokušaja prosrpskih stranaka da u nju uđu bilo bi jednako prihvatanju njegovog poziva na kolaboraciju.
Srpske stranke u Crnoj Gori bi na Eskobarov konkurs za srpsku kolaboraciju morale da odgovore ne samo javnim protestom ambasadi SAD u Podgorici, već i pokretanjem velike medijske akcije u kojoj će se izboriti da stav o svesrpskom političkom ujedinjenju postane u javnom prostoru legitiman kao i svi drugi politički stavovi.
Pristanak na tihi nestanak iz javnog prostora ovog stava ne može se pravdati taktičkim razlozima političke celishodnosti, pošto pristanak na javnu stigmatizaciju i posledičnu kriminalizaciju takvog političkog stava nije ništa drugo do pristanak na trajnu stigmatizaciju i neminovnu asimilaciju nacije o čijem se političkom jedinstvu ne sme govoriti u okvirima NATO Crne Gore. Zato borba za demokratsku legitimnost takvog stava ne može biti označena za politički luksuz koji odmaže razgradnji Đukanovićeve kriminalne hobotnice. Ako u sadašnjim eksperimentalnim uslovima transfera vlasti koji se vrše prema oktroisanom obrazcu „da Đukanović ode, a da njegova politika ostane“ srpska politika u Crnoj Gori nema realne mogućnosti da promeni evroatlantski kurs zemlje, najmanje što može i mora da uradi je da se izbori za legitimnost svesrpskog ujedinjenja kao političkog stava u javnom prostoru jedne NATO članice.
Pošto je i onakav traljavi pokušaj ostvarenja svesrpskog ujedinjenja iz dvedesetih godina prošlog veka zvanični Vašington izjednačio sa nemačkim nacističkim ekspanzionizmom, Eskobarova poruka „prosrpskim snagama“ u Crnoj Gori nije ništa drugo nego zahtev za denacifikaciju srpske politike koji se po viđenju Bele kuće ostvaruje, pre svega, Kanosom javnog odricanja od ideje srpskog ujedinjenja, koja pretpostavlja reviziju postojećeg, silom nametnutog poretka u Jugoistočnoj Evropi. Kada se posmatra iz ugla imperativa denacifikacije, ćutanje srpskih stranaka u Crnoj Gori na Eskobarovu ponudu bilo bi nemerljivo nacionalno štetno i politički nemoralno.
Gabrijel Eskobar je na istom Formu izjavio kako „uvek smo verovali (SAD) da je ključ stabilnosti ovog regiona njegovo članstvo u EU“ i time je potvrdio da za Vašington pristupni pregovarački proces zemalja tzv. Zapadnog Balkana i EU isključivo služi cementiranju postojeće političke mape Balkana kao posledice NATO agresije na srpske zemlje od 1992. do 1999. godine. Sledstveno, zalaganje za pristupanje Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore Evropskoj uniji u programima svih nominalno srpskih nacionalni stranaka prema Eskobaru je dovoljno siguran dokaz da su takve stranke suštinski odustale od borbe za političko ujedinjenje srpskog naroda bilo kada u budućnosti. Stoga se odnos prema pristupanju EU mora uzeti za ključno merilo provere verodostojnosti nacionlnih stavova pojedinaca i stranka u srpskom korpusu.
Zoran Čvorović
Izvor: Novi Standard
