Ескобар је својом недавном изјавом јасно показао да званични Вашингтон потпуно игнорише принципе парламентарног система предвиђеног Уставом Црне Горе
Специјални изасланик САД за Западни Балкан, Габријел Ескобар, потврдио је у Будви на тек завршеном евроатлантском To Be Secure Форуму оно на шта сам упозоравао непосредно после прошлогодишњих избора у Црној Гори: „…мислим да Запад у Црној Гори тренутно проверава могућност да, с једне стране, дође до промене корумпираних режима, а да с друге стране буду очуване све кључне евроатлантске тековине за које су се изборили у условима униполарности у деведесетим годинама прошлог века. Истовремено, Вашингтон и Брисел покушавају да у свој поредак инкорпорирају српску националну политику у Црној Гори, Републици Српској и Србији, под условом да се она помири са евроатлантским тековинама насталим на Балкану током претходних година.“
Ескобар је пред присутним представницима Владе Црне Горе (министар Радуловић) упутио више него јасну поруку: „Просрпске снаге у Црној Гори треба да схвате да Црна Гора треба да буде суверена, демократска, западно оријентисана чланица НАТО-а.“ Да би потом каубојски запретио, како и приличи присутном колонијалном компрадорском окружењу, рекавши да САД „имају и дипломатски и политички одговор како би се изоловале снаге које не желе суверену и демократску Црну Гору.“
Ова Ескобарова изјава представља директно признање са врло високог места континуираног мешања Вашингтона у унутрашње ствари Црне Горе. Изјава има посебну тежину стога што је послата док трају званични разговори о реконструкцији Владе Црне Горе. У тим разговорима Влада покушава да надокнади постојећи озбиљан дефицитет легитимитета, тако што ће политику и састав извршне власти ускладити са вољом парламентарне већине, јер у парламентарном систему постоји само политичка а не некаква експертска влада.
С тим у вези, Ескобар је својом изјавом јасно показао да званични Вашингтон потпуно игнорише принципе парламентарног система предвиђеног Уставом Црне Горе, када такви принципи представљају препреку за ефикасно обезбеђење геополитичких интереса САД на Балкану. Једном речју, народна сувереност и парламентарна влада из Устава Црне Горе су у њеној евроатлантској стварности привид, макар онолико колико и њена државност. Тако је Габријел Ескобар, бранећи независност и сувереност Црне Горе од великосрпске и руске политике, уствари показао сву фингираност њене садашње независности и суверености.
Српске политичке странке у Црној Гори морале би поводом Ескобарове изјаве да неизоставно упуте јавни писани протест амбасади САД у Подгорици. Ћутање на Ескобаров конкурс за нову евроатлантску „просрпску“ политику у моменту реконструкције Владе и легитимног покушаја просрпских странака да у њу уђу било би једнако прихватању његовог позива на колаборацију.
Српске странке у Црној Гори би на Ескобаров конкурс за српску колаборацију морале да одговоре не само јавним протестом амбасади САД у Подгорици, већ и покретањем велике медијске акције у којој ће се изборити да став о свесрпском политичком уједињењу постане у јавном простору легитиман као и сви други политички ставови.
Пристанак на тихи нестанак из јавног простора овог става не може се правдати тактичким разлозима политичке целисходности, пошто пристанак на јавну стигматизацију и последичну криминализацију таквог политичког става није ништа друго до пристанак на трајну стигматизацију и неминовну асимилацију нације о чијем се политичком јединству не сме говорити у оквирима НАТО Црне Горе. Зато борба за демократску легитимност таквог става не може бити означена за политички луксуз који одмаже разградњи Ђукановићеве криминалне хоботнице. Ако у садашњим експерименталним условима трансфера власти који се врше према октроисаном образцу „да Ђукановић оде, а да његова политика остане“ српска политика у Црној Гори нема реалне могућности да промени евроатлантски курс земље, најмање што може и мора да уради је да се избори за легитимност свесрпског уједињења као политичког става у јавном простору једне НАТО чланице.
Пошто је и онакав траљави покушај остварења свесрпског уједињења из дведесетих година прошлог века званични Вашингтон изједначио са немачким нацистичким експанзионизмом, Ескобарова порука „просрпским снагама“ у Црној Гори није ништа друго него захтев за денацификацију српске политике који се по виђењу Беле куће остварује, пре свега, Каносом јавног одрицања од идеје српског уједињења, која претпоставља ревизију постојећег, силом наметнутог поретка у Југоисточној Европи. Када се посматра из угла императива денацификације, ћутање српских странака у Црној Гори на Ескобарову понуду било би немерљиво национално штетно и политички неморално.
Габријел Ескобар је на истом Форму изјавио како „увек смо веровали (САД) да је кључ стабилности овог региона његово чланство у ЕУ“ и тиме је потврдио да за Вашингтон приступни преговарачки процес земаља тзв. Западног Балкана и ЕУ искључиво служи цементирању постојеће политичке мапе Балкана као последице НАТО агресије на српске земље од 1992. до 1999. године. Следствено, залагање за приступање Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе Европској унији у програмима свих номинално српских национални странака према Ескобару је довољно сигуран доказ да су такве странке суштински одустале од борбе за политичко уједињење српског народа било када у будућности. Стога се однос према приступању ЕУ мора узети за кључно мерило провере веродостојности национлних ставова појединаца и странка у српском корпусу.
Зоран Чворовић
Извор: Нови Стандард
