Filmski i fudbalski spektakl „Beg u pobedu“ će ostati upamćen po mnogim stvarima, ali svakako i kao jedinstven slučaj gde je jednu od mnogih uloga u kojima su se isticali profesionalni fudaleri, odigrao i Pele.
„Escape to Victory“ u režiji Džona Hjustona je savršen film za gledanje ako ste ljubitelj fudbala. U istorijskoj drami iz 1981. glume Silvester Stalone, Maks von Sidov, Majkl Kejn ali i Pele, Bobu Mur, Osvaldo Ardiljes i mnogi drugi velikani fudbalske igre. Priča prati grupu savezničkih ratnih zarobljenika tokom Drugog svetskog rata koji treba da odigraju egzibicionu, ali i propagandnu fudbalsku utakmicu protiv tima nemačkih igrača, čiji rezultat će na kraju zauvek promeniti im živote. To je jedan od manje hvaljenih filmova Džona Hjustona, ali je i onaj koji je bio dobro prihvaćen kasnije i koji mnogi još uvek smatraju najboljim fudbalskim filmom ikada snimljenim.
Pravljenje „zabavne“ ratne drame uopšte nije lak zadatak, ali Bekstvo u pobedu nekako uspeva da prođe između mučnog i veselog i isporuči upravo to. Zabavu uz dosta prkosa koji nosi sa sobom svaki antifaštistički film.
Ipak, priča koja je inspirasla film nije nimalo zabavna. Zasnovano je na mađarskoj filmskoj drami „Dva poluvremena u paklu“ iz 1962. godine, koja je pak inspirisana istintom pričom , u kojoj je Dinamo iz Kijeva pobedio nemačke vojnike dok su Ukrajinu okupirale fašističke trupe u Drugom svetskom ratu. Prema mitu, kao rezultat njihove pobede, Ukrajinci su svi streljani. Prava priča je znatno složenija, pošto je tim odigrao seriju mečeva protiv nemačkih timova, u svakom od njih pobedivši, pre nego što je nekog od njih Gestapo poslao u logore.
Naravno, sa dolaskom američkog scenarija, stvar je ipak otišla u pravac svetlijeg i srećnijeg kraja. Majkl Kejn igra oficira britanske vojske i bivšeg profesionalnog fudbalera kog zadužuje vođa logora za ratne zarobljenike kog je tumačio Maks von Sidov da izabere tim svojih kolega zatvorenika koji će igrati protiv Nemaca. Naravno, Nemci ne bi bili Nemci u ratnom filmu kad ne bi odradili skroz prjav posao od angažovanja najboljih igrača u Nemačkoj, do podmićivanja sudije i povrede savezničkih igrača. U celu situaciju uleći i američki pilot kog je glumio Stalone, koji postaje golman iako nikad pre toga nije igrao fudbal, da ne kažemo onu ružnu reč – „soccer“.
Stalone inače u ovaj film dolazi kao zvezda nakon drugog dela Rokija, da ne kažemo kao Oskarovac jer je par godina pre toga dobio nagradu za scenario za prvi deo.
Što se tiče realistične prirode igre, trud da se angažuju stvarni fudbaleri se u velikoj meri isplatio u poslednjoj sceni same utakmice. Igrači svetske klase, uključujući Pelea, Bobija Mura, Džona Vorka, Osija Ardilesa, (i mnoštva drugih) pokazuju kako treba da izgleda prava fudbalska utakmica. Za ljubitelje ove prelepe igre, ovo je dobrodošla promena u realno skoro pa nezainteresovanom tretmanu sporta na platnu, i pre i posle izlaska filma 1981. godine.
Druga najveća fudbalska zvezda u filmu je svakako Bobi Mur, koji je prihvatio poziv, a da nije ni razumeo šta snima. Mislio je da ide da uradi dokumentarac, a onda su ga ubacili u avion za Mađarsku u kojoj se film snimao. A kad već imate Pelea u filmu onda je greota ne iskoristi svu njegovu magiju, a to smo i dobili u ovoj sjajnoj sceni.
Film je imao loše kritike, na Rotten Tomatoes sajtu i danas ima 67% rejtinga, ali to apsolutno ništa ne znači ako volite ovakvu vrstu filmova. Izdržao je zub vremena, i velika je preporuka da ga pogledate u ovim prazničnim danima, možda po prvi put, a možda i reprizirate. Ako ništa drugo zaslužuje barem i kao jedne RIP. gledanje zbog Pelea. Pored svakako velikog talenta i svojih svetskih titula, možda najbolje govori koliko je velika zvezda bio Pele kad je dobacio do Holivuda. Ono što Mesi i Ronaldo i današnje velike zvezde ipak nisu uspele.
Izvor: Danas
