Безгробник
Да ме у тами
вук заскочи
Да ми месо
развуку чагаљи
Да ми кости
на мјесечини отпочину
Да ми отац
не долази уморан
Да ми свици
пут освијетле
Да ми само име
у земљу утоне
Сиромаштво
Уу својој башти
узгајао бих јагоде и руже
да њима љубав купим
У својој домовини
био бих војник или доктор
да заблудом заблуду поткупим
У своме гробу
одрицао бих се својих пјесама
да се тако искупим
Али ја сам само сиромашни пјесник
без баште
без домовине
и без гроба свога
Дан
Било ми је тек четрнаест година
када су ме отац и брат повели
у хајку на вукове
и дали ми стару пушку
која је затајила
Али ни тада се нисам уплашио
као када упитах своје ђаке
каква је наша домовина
а вижљасти хоџин син Рахиб одговори
Наша је домовина
сунчана и варљива
као прољећни дан
дужи од оног јуче
и краћи од оног сутра
Сонет
А твоје тијело травом ће постати.
И једном ћеш бити влат сасушена
Без коријена и без успомена,
Ал ћу те ипак и тад препознати.
Шикунћеш из поља оскрнављеног,
Из ране што неће зацијелити,
Ко борови вити небу ћеш хтјети,
А стићи ћеш тек до бријега сненог.
Ја чекаћу горе, на мртвој стази,
Опаснији за те но бритке косе,
Но коњ врани што копитом те гази,
Јак спрам тебе као сунце спрам росе,
Јер сне ћу твоје тада и ја знати.
А твоје тијело травом ће постати.
Учење
У дјетињству смо сестра и ја
имали само једну лампу
слабу и чађаву
и само једну столицу
Ако је јутром на сестру био ред
да нахрани кокошке
с вечери би и сама била кокош
и ишла рано на спавање
А ја бих био мачор
који види у тами
и у њој марљиво учи
Сутрадан бисмо се замијенили
јер улога што је играмо ноћу
зависи од посла
дању обављеног
Отада су прошле године
а ја се још увијек питам
која је трећа животиња
коју бисмо морали глумити
Да брат није био старији
и да школу није
прије нас завршио
Слобода
Старјешине тврде
да ће слобода стићи
кад побиједи револуција
За коју знамо
да је попут неба
бесконачна
Најмлађи сам у одреду
и не вјерују ми кад кажем
да смо слободу већ упознали
Јер она долази изненада
као љубавна срећа
и траје само часак
Док повлачимо обарач
или док нам куршум
у месо продире
Понос
Стари су с поносом говорили
у наше село никад крочили нису
ни султан ни цар
А онда сам ја дошао на свијет
и сваку стазу и сваку башту
кораком и смијехом обиљежио
Но дјечаштво је прошло
и младост је ево већ на измаку
вријеме да научим бити поносан
Да бих и ја једном могао рећи
у наше село никад крочили нису
ни султан ни цар
Бој облака
Раширених крила
у прса се бију
за наклоност јутра
два облачка сива
Брат ми објашњава
да је један црвен
други посве бијел
а ја то не видим
За боје сам слијеп
ал то ме не брине
тамо гдје идемо
оне не постоје
Телефон
У задружном смо дому
добрим сеоским домаћинима
показали чуда техничког напретка
као доказ да их не водимо
погрешим путем
За ту смо прилику пружили жицу
од канцеларије до сале
и у њу телефон донијели
Када се успоставила
веза са Бакуом
сиједи Аслан подиже руке
и гласно узвикну
Бог је велик
па посрамљен зашути
Пожељех му казати
Бог је одиста већи од тога
јер с њим можеш
разговарати телефоном
и кад је жица прекинута
Али сам ипак шутио
Говор
Мој брат држи говор
са великог дрвеног сандука
Кроз сазвијежђа великих ријечи
пролијећу комете његових дивних
грлених гласова
па згасну над нашим главама
Кад говори
мој брат је већи
од Великог медвједа
А када каже
слобода
то је поузданији оријентир
и од Сјеверњаче
и од маховине
и од наших богомоља
а нарочито од гробова
који су увијек на исту страну окреенути
Али су они у њима
окренути ка небу
Осим ако грешком нису
још неумрли укопани
попут старог Аслана
Који је због тога послије
прешао џиннима
И сад с њима из прикрајка
слуша говор мога брата
Пажљивије него што смо ми
њега у мектебу слушали
Наган
Мој брат напорно ради
на изградњи бољег
и праведнијег свијета
У ту сврху носи
Наган са пригушивачем
Револвер у футроли на боку
пригушивач у унутрашњем џепу
на страни срца
Брат ми је стрпљиво објаснио
а потом показао
како се рукује и пуца
шестометним* Наганом
Али није знао одговорити ми
пригушује ли се пуцањ
да не би узнемирио
спокој грађана
вјеру стријелца
сумњу мете
сан вође
или сам живот
Онда је мој брат
стигао у бољи и праведнији свијет
као један од првих Азера у њему
И тамо је сигурно нашао
одговор на моје питање
*Напомена: у добош револвера Наган стаје седам метака, ову је грешку Гарајев вјероватно нехотично начинио.
Еркин Гарајев (1899-1938)
Азербејџански пјесник, објавио само једну, обимом невелику и у књижевној критици непримјећену, збирку поезије прије него што је страдао у Стаљиновим чисткама скупа с братом Алихејдаром, истакнутим револуционаром. Није сачуван ниједан примјерак оригиналне збирке, али је неким чудом преживио превод на фарси, објављен без каталогизације и података о издавачу. Ту књигу је приликом студијског боравка у Техерану прошао преводиочев пријатељ и донио му је као куриозитет.
Препјевао и уредио: Елис Бекташ
