Инфлација којој се не види крај и лоша реакција државе и председника на последице земљотреса главни су адути противкандидата. Стручњаци тврде да се Ердогану у мају може обити о главу што у његовој владавини више нема ни „д“ од демократије. Турска ће 14.маја добити новог председника државе. Актуелни први човек Турске Реџеп Тајип Ердоган узда се у своје вишегодишње гласачко језгро у земљи, али и у гласаче који живе у Европи.
Противкандидат Кемал Киличдароглу у свим анкетама последњих недеља има предност од готово два одсто у односу на Ердогана и на руку му иде што је инфлација готово излудела “обичне” грађане Турске који вапе за променом. Може ли Киличдароглу да победи Ердогана који је последњих дана имао и здравствених проблема?
Око 64 милиона гласача изаћи ће 14. маја на гласачка места само три месеца после разорног земљотреса који је дословно унаказио део земље. Тада је погинуло више од 50.000 људи док је око два милиона становника остало без крова над главама. Људи су и даље погођени природном катастрофом коју је пратила све време и велика инфлација.
Адути опозиције инфлација и лоша реакција државе на последице земљотреса
Турска је и пре земљотреса била у тешкој економској ситуацији. Према подацима државне агенције за статистику ТУИК, стопа инфлације у фебруару износила је 55,1 одсто. Независни економски истраживачи чак виде стварну инфлацију од више од 120 процената. Осим тога, постоји велика незапосленост, а многи млади људи не виде никакву перспективу за себе.Турска поред свега прима више избеглица него било која друга земља на свету. Према подацима Агенције Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), тамо тренутно живи више од 3,6 милиона људи расељених због грађанског рата у Сирији и скоро 320.000 људи који траже заштиту од других земаља, углавном из Авганистана и Ирака. Реџеп Тајип Ердоган који је две деценије на власти у Турској, кандидује се са својом исламско-конзервативном партијом АКП у савезу са ултранационалнистичком МХП и малом националистичко-религиозном странком ББП.
Његов највећи изазивач социјалдемократа Кемал Киличдароглу који представља партију ЦХП окупио је већи део опозиције уз себе у савез шесторице. Трец́и кандидат за највишу функцију Турске је Мухарем Инже, лидер новоформиране странке Мемлекет (Отаџбина).Ердоган, како истиче немачки портал деутсцхландфунк.де, више није на победничком таласу владавине. Његов стил власти с годинама је постајао све ауторитарнији, до те мере да су масовни протести против власти из 2013.године били крваво угушени. Након покушаја државног удара из 2016.године када је проглашено ванредно стање, 2018. је угушена парламентарна демократија у корист снажног председничког Система у којем вођа може несметано да командује народом. Ердоганова партија АКП на власти је од 2002.године. Тада је обећала демократизацију земље од чега временом није остало ни “д” од демократије.
У међувремену, Ердоган (69) је преузео контролу над готово свим областима друштвеног живота, администрацијом и државним апаратом, а важна места је попунио својим миљеницима. Велики део медија у земљи је такође под његовом контролом, као и правосуђе, војска и полиција. Контрадикција и критика се потискују. Ердоган је популиста са склоношц́у ка национализму и без много скрупула – али га бар део становништва и даље види као снажног човека који енергично заступа интересе Турске на међународном нивоу. Гледајуц́и садашњи политички устав Турске, тешко је разумети зашто је Ердоганова странка некада пробудила велике наде у демократске реформе, приступање ЕУ, мирне односе са суседним земљама и вец́и просперитет када је победила на изборима 2002. године. То је добро прошло у земљи поремец́еној дивљим ратом против Курда, раширеном корупцијом, нестабилним коалиционим владама и војном доминацијом. Али временом су се добре намере претвориле у супротне, а одржавање моц́и постало је централно у Ердогановом размишљању. Од почетних достигнуц́а није остало много – званични приступни преговори са ЕУ, мировни процес у курдском сукобу, драстично повец́ање просечног дохотка по глави становника.
Резервисани интелектуалац прија народу
Дуго је изгледало да ц́е опозиција бити у великој мери уједињена против Ердогана. Опозициони савез шест странака договорио се око кандидата Кемала Киличдароглуа. Резервисани интелектуалац је председник највец́е турске опозиционе партије, социјалдемократске ЦХП. Поред ЦХП-а и националне конзервативне партије Ији, четири мање странке припадају шестопартијском савезу, укључујуц́и Гелечек Партиси (Странка будуц́ности) Ердогановог бившег сапутника и бившег премијера Ахмета Давутоглуа.У међувремену, међутим, Мухарем Инце, председник новоосноване странке Мемлекет, најавио је своје амбиције за највишу функцију у Турској. Инце је изгубио од Ердогана на изборима 2018. – у то време још увек био у трци од стране ЦХП – а затим је нестао са сцене. Сада жели да буде председник из другог покушаја.
Инцеови страствени говори и борбена личност подсец́али су на Ердоганов стил 2018. године, привлачец́и гомилу током предизборне кампање. Његове присталице су у њега полагале велике наде – утолико је било вец́е разочарење после чистог пораза од Ердогана у првом кругу. Лидер опозиције, Кемал Киличдароглу, контрапункт је Ердогану: намерни интелектуалац са наочарима без оквира, заклети популиста. Економиста, који је дуги низ година био на челу турске службе за социјално осигурање, себе види као „тиху силу“.
Такође прилично ситног раста, Киличдароглу је требало времена да пронађе прави тон у својим говорима, за које су многи сматрали да нису довољно одлучни. Критичари кажу да му једноставно недостаје харизма. Али током година, опозициони политичар је постепено успевао да се његов глас чује у јавној дебати.У репресивној клими након покушаја државног удара 2016. Киличдароглу је 2017. предузео марш од 420 километара од Анкаре до Истанбула у знак протеста због затварања посланика ЦХП-а. ЦХП је 2019. године заузео градоначелничке канцеларије у неколико великих градова, укључујуц́и Истанбул и Анкару, чиме је окончана година владавине Ердоганове АКП-а.Оснажен овим победама, Ердоганов изазивач је повисио предност. “Ово је моја борба за ваша права. Богати су постали богатији и сиромашни су постали још сиромашнији“, рекао је 2022.године.Какве су шансе опозиције на мајским изборима?
Кратко и јасно – добре. У поређењу са претходним изборима, опозиција овог пута заправо има добре шансе да победи Ердогана. Због високих трошкова живота у земљи и лошег управљања ванредним стањем током спасавања становника и помоц́и након земљотреса, Ердоган се бори са падом рејтинга. Он је такође забринут због оптужби за корупцију.
Циљ опозиционог савеза је да се земља поново претвори у парламентарну демократију и да се укине председнички систем. Више демократије, више слободе и више правде су на дневном реду. Међутим, турски политиколог Ченгиз Актар упозорава да се не полаже превише наде у промену власти. “Конкретно, ризик је учешц́е националистичких снага у опозиционом савезу”, наглашава он.Посматрачи сумњају и да ли ц́е избори бити слободни и поштени и да ли би Ердоган уопште признао могуц́и пораз. Ако изгуби на изборима, он и његова породица могу се суочити са оптужбама за корупцију. “Овај режим ц́е учинити све да победи на изборима. А чак и ако изгуби, нец́е мирно предати власт – било ком наследнику”, каже Актар. Политиколог Димитар Бечев, који предаје на Оксфорду, слаже се да Ердоган не може себи приуштити да се одрекне функције: “Ако оде, има две опције: изгнанство или затвор. Дакле, све му је на коцки и он ц́е покушати да се одржи на власти шта год да се деси и по коју цену. Дугорочно, међутим, АКП ц́е бити тешко да остане на власти јер Ердоган нема наследника. Његова владавина је заснована на персонализованом систему”, сматра Бечев.Амерички стручњак за Турску Николас Данфорт је, пак, много мање оптимистичан у оцени.“Повратак ка демократији биц́е дуг. Чак и у најбољем сценарију, Ердогановој смени, ‘ултранационалистичка и антизападна’ клима коју је створио председник наставиц́е да мучи земљу”, каже Данфорт.
Извор: Време
