Пише: Ендрју Наполитано
Превод: Журнал
Предсједник Федералне комисије за комуникације запријетио је да ће одузети дозволе за емитовање оним медијским кућама које не извјештавају о догађајима у Ирану или Украјини на начин на који то жели администрација Доналда Трампа.
Истовремено је напао и The Wall Street Journal и The New York Times из истих разлога. Дан касније услиједио је и вербални напад министра одбране на CNN, који је отворено исказао своје дубоко незадовољство начином на који ова телевизија извјештава о рату с Ираном.
Ипак, CNN не подлијеже надлежности Федералне комисије за комуникације, која регулише искључиво емитовање путем класичних медија — не и кабловске или стриминг платформе; а новине, хвала Богу, у потпуности су изван такве регулације.
Шта се, дакле, овдје заправо дешава?
Оно што се дешава изазива озбиљну забринутост. Ријеч је о облику притиска власти на слободу говора који има за циљ да код говорника изазове страх или оклијевање, да га наведе да двапут размисли прије него што нешто изговори. Такав вид „застрашујућег ефекта“ забрањен је Првим амандманом и више пута одбачен у пракси Врховног суда.
Ево позадине читаве приче.
Слободе говора и штампе изричито су заштићене Првим амандманом и уживају снажну судску заштиту још од средине шездесетих година XX вијека. У изворном тексту Устава, међутим, није постојала изричита заштита јавног говора нити штампане ријечи.
Ипак, федералисти — који су били главни покретачи ратификације Устава у савезним државама — страховали су да би поједине државе могле напустити унију уколико се на нову федералну власт не уведу ограничења у виду уставних амандмана.
Кључна историјска личност у том погледу био је Џејмс Медисон, који је у почетку био федералиста у вријеме оснивања републике, али је убрзо након тога заузео ставове ближе антифедералистима. Медисон се нарочито успротивио преузимању контроле над банкарским системом од стране федералне власти путем државне банке у потпуном власништву државе, истичући да за такав потез не постоји уставно овлашћење.
Као предсједник одбора Представничког дома задуженог за израду „повеље ограничења“, Медисон је у своје приједлоге укључио и поједине формулације из Антифедералистичких списа — низа памфлета који су се противили ратификацији Устава.
Медисон — који је био један од главних аутора Устава и писац значајног дијела Федералистичких списа у прилог његовој ратификацији — препознао је тежњу власти ка ширењу својих овлашћења, што га је навело да, бар дјелимично, прихвати аргументе који су били усмјерени против сопственог уставног пројекта.
Медисонове федералне ограничења — Повеља о правима
Диo Медисонове генијалности огледао се у томе што је ту „повељу ограничења“ назвао Повељом о правима и што ју је у великој мјери утемељио на природном праву. Природно право полази од тога да су сва одрасла људска бића, која имају очуване менталне способности, у стању да помоћу разума — и без уплитања власти — разликују добро од зла, исправно од погрешног и истину од неистине.
Другим ријечима, Повеља о правима не ствара права, већ полази од претпоставке да она већ постоје и има за циљ да спријечи државу да у њих задире. Тако Први амандман не каже да ће Конгрес додијелити слободу говора или штампе, него да Конгрес не смије донијети ниједан закон којим би се та слобода ограничила.
Медисон је инсистирао да ријеч „та“ (енгл. the) стоји испред ријечи „слобода“, како би се нагласило да она постоји прије саме државе. Одакле потичу слободе говора и штампе? Оне проистичу из саме људске природе.
Стога сваки човјек има право да мисли како жели, да каже оно што мисли и да објави оно што каже — не зато што му то даје Први амандман, већ зато што су та права — мишљење, говор и штампа — саставни дио његовог човјештва. Наравно, она су уједно и темељ либералне демократије у облику наше републике.
Када је федерална власт почела да регулише електронске медије, у вријеме процвата радија, прије појаве телевизије, уведено је правило „једнаког времена“. То правило било је нарочито изражено током развоја телевизије шездесетих и седамдесетих година. Потом је, са доласком администрације Роналда Регана, превладало либертаријанскије схватање, па је правило једнаког времена формално укинуто 1987. године.
Важно је нагласити да је то правило донијела Федерална комисија за комуникације, а не Конгрес законом. Управо у томе лежи суштина застрашујућег ефекта који сада производи предсједник Комисије. И он и телевизијске мреже знају да је довољна проста већина од три члана Комисије да се правило поново уведе, чиме би се држава поново директно укључила у процјењивање садржаја јавног говора. Наравно, таква мјера би се односила само на нове дозволе, а не на оне које су већ на снази, од којих већина истиче тек 2028. године.
Али штета је већ начињена. Власт пријети да ће промијенити правила, па чак и да избаци велике емитере из посла, уколико рат у Ирану прикажу у свјетлу које није по вољи администрације.
Вратимо се сада Првом амандману. Његова суштинска сврха јесте да државу држи подаље од области говора. Предсједник Федералне комисије за комуникације, као појединац, има иста природна права на слободу говора као и сви ми, али сама држава — као вјештачка творевина заснована на монополу силе над одређеним простором — нема никаква права на слободу говора.
Држава нема основ да једне облике говора ставља у повлашћен положај у односу на друге. Да је другачије, не бисмо имали либералну демократију која почива на неограниченој могућности свих да слободно износе своје ставове о питањима од јавног значаја, без страха од одмазде власти.
Свако становиште треба да опстане или пропадне на „тржишту идеја“, у зависности од тога колико је увјерљиво за публику, а не под утицајем државне присиле или цензуре, које су суштински супротне духу либералне демократије.
Ово је дубоко уставно, а не политичко питање. Када би власт могла сама да одређује оквир расправе о себи, онда то више не би била расправа. И ако би Комисија под доминацијом Доналда Трампа могла кажњавати медије због наслова критичних према рату, зар онда не би и нека будућа Комисија, под утицајем, рецимо, Гевина Њусома, могла кажњавати медије због наслова који подржавају право на оружје?
Зашто власт мрзи и страхује од говора својих критичара?
Ендрју П. Наполитано, бивши судија Вишег суда државе Њу Џерзи, био је главни правни аналитичар на каналу Fox News и води подкаст Judging Freedom. Аутор је седам књига о Уставу Сједињених Држава; његово најновије дјело носи наслов Suicide Pact: The Radical Expansion of Presidential Powers and the Lethal Threat to American Liberty. За више информација о судији Наполитану, видјети: https://JudgeNap.com.
