Један од појмова савремене клиничке психологије „когнитивна дисонанца“, који се примјењивао у појашњењу структуре размишљања особа са граничним поремећајем личност, сада се може примјењивати и на нивоу дијагностификовања стања планетарног мозга.
„Бит“ (енгл. bit) јесте најмања јединица информације у рачунарству. Обично се представља као један (1) и нула (0), означавајући количину информације неопходну за разликовање два међусобно искључива стања: да/не, тачно/нетачно, има/нема напона и томе слично.
Међутим, „бит“ као основна јединица информације у дигиталним комуникацијама није само конфигурисала рачунарски универзум, већ је конфигурисала мождане вијуге савременог човјека. Метафорички речено, дигитална револуција саградила је мали, али моћни Берлински зид између десне и лијеве мождане хемисфере. Тиме се није нарушила основна функција мозга, великог и малог, али јесте олабавила, отупљела, конекција између разума и срца, односно, емпатија.
Један од појмова савремене клиничке психологије „когнитивна дисонанца“, који се примјењивао у појашњењу структуре размишљања особа са граничним поремећајем личност, сада се може примјењивати и на нивоу дијагностификовања стања планетарног мозга.
Кристофер Лаш је прије неколико деценија америчку културу дефинисао нарцистичком, тврдећи да се у њој „слободни, атомизован појединци, неспособни да покажу занимање за било шта осим за себе“. Но, упоредо с развојем дигиталних комуникација, поготово с појавом друштвених мрежа, човјечанство је упало у некакав хипернарцистички пакао. Човјек је, наиме, почео да се понашао као рачунар, дигитализовани робот. Све ради, само срца нема. Оно што је „бит“ у рачунарству“ – то је „когнитивна дисонанца“ у људском мозгу, који је почео да размишља по принципу: или/или, црно-бијело; дакле, без способности да нијансира и да уочава нијансе емотивних боја, тј. стања.
Сам појам „когнитивна дистанца“ крајем педесетих година прошлог вијека разрађује социјални психолог Леон Фестингер у својој књизи „Теорија когнитивне дисонанце“. Когнитивна дисонанца се може, у најкраћем, дефинисати као ментално стање у којем особа истовремено доживљава више искустава која се не подударају. Примјера ради, када особа тврди једно, а чини супротно. Међутим, то није исто као када се у свакодневном животу каже како неко „једно мисли, друго говори“ − то већ може бити сигнал свјесног, промишљеног манипулисања, обмањивања. У алгоритму нарцисоидног понашања адекватан примјер би био: „Ја те волим, али морам да те уништим јер те мрзим“. Дјелује парадоксално, апсурдно. Чак и бизарно, јер како неког можеш истовремено и да волиш, и да мрзиш. Да, истина је да није могуће. Стога и особа с НПЛ поремећајем мора свој когнитивни „бит“ да регулише опредјељењем за 1 (+) или за 0 (-) фазу, што зависи од потребе достизања неког њиховог тренутног или дугорочног бенефита. „Ако ми је интерес да те волим, онда те волим; ако ми је интерес да те мрзим, онда те мрзим“. Све то, дакле, није у вези са емотивном структуром личности, јер она ако и постоји остала је на узрасту дјетета од 4 до 9 година. (Као у култној серији „Два и по мушкарца“).
Додуше, вриједно је споменути да постоји и трећа опција, да дође до преспајања 1(+) и 0(-), а тада слиједи нешто што се у клиничкој психологији назива „нарцистички бијес“.
У случај НПЛ овакве когнитивне дисонанце могу се објаснити неком траумом из периода најранијег дјетињства, неком „мортификацијом“ (не само у Фројдовом смислу ријечи). Примјера ради, дијете које у најранијем дјетињству трпи од стране свога родитеља или старатеља час изливе љубави/прихватања, час изливе бијеса, психоемотивне агресије или одбацивања упада у процес „мортификовања“, трауматског страха, што доводи до потпуног урушавања дјететове бајке, те и дословно убиства емотивне личности у њему. Посљедица је, дакле, одсуство способности да се свијет и људи осјећају, емотивно доживљавају. Управо, након ране „мортификације“ преживљавају само два емотивна стања: стид и бијес. „Вољети” и „мрзјети” постају само два тастера на слот-машини.
Ово се описало, како би се јасније могло схватити шта заправо значи констатација да нас конзумирање друштвених мрежа може (не нужно и не сваког) одвести у хипернарцистички пакао.
Основни облик потрврђивања (валидације) (само)креације на друштвеним мрежама своди се, такође, на „бит“-принцип, лајк – дислајк/игнор. Опет, дакле, 1 или 0, а тога нијесу поштеђени ни емпатични и самосвјесни конзументи. Допамин, серотонин и други хормони среће неопходни су за добрано и емотивно и ментално здравље свима, али и ту се може предозирати, упасти у патолошку зависност. То је већ и наука доказала, да „лајковање” подстиче лучење допамина. Зато слика мора бити добра, као што „уметница мора бити здрава”.
Такође, основни механизам типичан за НПЛ особе јесте креирање „селфа“, лажне слике о себи којом се скрива свој крхки его, али на друштвеним мрежама то јесте основни механзам понашања сваког конзумента, без обзира на структуру његове менталне или емотивне личности. Сви подједнако граде/креирају, ако не лажну или измаштану „слику о себи“, аутопортрет, онда бар селектују, нуде фрагментизовану слику о себи, у сваком случају „филтрирану“ истину о себи. Па ко се упеца, упецао се.
Све би, дакле, могло да се третира као општи, дескриптивни попис људи и ствари, али остаје питање шта ће се десити с генерацијама дјеце, управо, с људским мозговима, који су умјесто коњића или барбика добијали мобилне телефоне, као прве играчке, да сазнају истину о свијету и граде лаж о себи, чија се валидација може подржати једино „лајком“ или „дислајком“. Чини се да би онај споменути „берлински зид“ врло лако могао да постане „кинески зид“.
Милорад Дурутовић
