Пише: Елис Бекташ
Сплитска пјевачица Северина Вучковић са својом турбулентном каријером несумњиво има статус балканске естрадне звијезде. Ту Северину безбједносне службе Републике Србије задржале су у недјељу навече на граници и са њом обавиле информативни разговор у вези са њеним изјавама о Сребреници, Јасеновцу, Олуји, али и протестима против Рио Тинта. Након што јој је улазак у Србију ипак одобрен, Северина је ту могућност одбила, демонстрирајући достојанство које је недостајало Феђи Штукану и Селми Бајрами.
О скандалу на граници одмах потом огласио се министар унутрашњих послова Републике Србије Ивица Дачић, изјавивши да је Северина задржана због вербалног деликта, али да није приведена нити јој је улазак у Србију забрањен. Дачићева изјава експлицитно је признање да надлежне безбједносне и полицијске службе у Србији и даље оперишу са категоријом вербалног деликта и да сачињавају спискове сумњивих по том основу, упркос чињеници да је фамозни члан 133. КЗ СФРЈ давно отишао тамо гдје му је и мјесто.
Дачић је очито свјестан шта значи и какву штету наноси баштињење традиције једног аутократског и мекототалитарног режима, па најављује да ће затражити укидање таквих спискова. Да ли је његов став уједно и сигнал, односно пружање руке опозицији, унутрашње је политичко питање Србије и није од значаја за овај текст. Али дјеловање полицијских и безбједносних служби које су се у потпуности ставиле у само једну функцију, односно функцију очувања режима, прелази преко граница Србије која није Сјеверна Кореја и која је укључена у регионалне и свјетске размјене, па тако постоји велики број људи који може бити погођен паранојом надлежних институција, а њоме је истовремено погођена и сама Србија. Што се тиче користи коју та држава може имати од те параноје, довољно је запитати се каква је стварни добитак од таквог тренирања строгоће, осим подилажења заносу ојађеног становништва.
Скандал са Северином изгледа још јадније када се погледа у свјетлу недавне посјете првог човјека америчке Централне обавјештајне агенције Београду. Први човјек Србије понизно је и дисциплиновано саслушао инструкције човјека на челу организације која је оркестрирала и предводила операцију стављања звона Србији и проглашавањем Срба јединим „лошим момцима“ Балкана, да би потом послао своје кербере да му лијече повријеђену сујету малтретирањем једне естрадне звијезде. А јесте малтретирање свако поступање надлежних полицијских и безбједносних тијела без законског упоришта.
Да ли су Северинине изјаве о неуралгичним моментима овдашње прошлости и садашњости тачне или нетачне, добре или лоше, потпуно је неважно. Она, као и свако друго људско биће, има право на властито мишљење као и право да то мишљење слободно искаже. Државни апарат у Србији на ту слободу реагује на начин који показује његово дубоко неразумијевање свијета у ком егзистира, те његову несигурност и усплахиреност коју настоји да затоми глумљењем узора из прошлости, прије свега ноторне УДБ-е.
Балканска стварност чињенично посрће под теретом траума скорије, али и оне давне прошлости, којима су се придружиле трауме садашњице. Разумљиво је да учесници у таквој стварности имају и различите, често и опречне погледе на њу. Ти се неспоразуми неће ријешити полицијском репресијом и удбашким чепркањем, поготово не ако се том послу приступа селективно и ако су надлежна тијела овлаштена да арбитрарно и по дискреционом праву одлучују кога треба прогањати због слободе говора а пред ким треба клекнути и задовољити га уснама.
Да се разумијемо, жеља за идеолошким октроисањем и вулгарним поједностављивањем стварности не станује на само једној адреси. Док се српска политика опредијелила за удбашке методе и слободне процјене прихватљивости или неприхватљивости нечијих ставова, дотле је политичко Сарајево егзалтирано поздравило Инцкове интервенције на кривичном закону којима се изравно утиче на слободу говора и које Инцко никада не би могао у тој форми прогурати у законодавство своје родне Аустрије. Политичко Сарајево, нажалост, није разумјело два битна момента Инцковог захвата на легислативи: прво, да је то била анестезијска увертира у Шмитове захвате на изборном закону и, друго, да су те интервенције не само неодбрањиве с аспекта правне праксе и филозофије права, већ и да су усмјерене управо против оних који су им аплаудирали, јер ништа није погубније за једно друштво од доношења накарадних и неспроводивих закона.
Људи имају различита мишљења и различите погледе на стварност, али чак и са таквим разликама људи имају одређене заједничке интересе. Посао државе није да људима обликује мишљења и погледе и да их тако удаљава од остваривања заједничких пословних и других интереса, већ је посао државе да се постара да спречава штетна дјеловања са стварним посљедицама по друштво. Ја лично знам за бројне примјере успјешне пословне сарадње између људи од којих једни сматрају да се у Сребреници десио геноцид а други сматрају да геноцида није било и да је ријеч о ратном злочину који је тенденциозно проглашен за геноцид.
Те разлике њима нису, нити требају бити препрека за успјешно пословање, тим више што њихова мишљења нису плод знања већ су то рефлексије идеолошких и пропагандних конструката у чијем су креирању учествовали многи субјекти. Јавност уствари појма нема шта се заиста десило у Сребреници или на ма ком другом стратишту, јер све заинтересоване стране крију понешто, па је људима преостало само да се опредијеле за коју ће интерпретацију навијати и у њу вјеровати. У најмању је руку јадно и огавно да надлежна тијела санкционишу или притиску излажу људе који вјерују у ма коју верзију догађаја, јер надлежна тијела нису у служби друштва, већ су у служби оних који су учествовали и који учествују у замагљивању стварности.
На крају се у удбашки скандал са Северином укључио и предсједник Српске Милорад Додик, једном одвратном и мизогином објавом на друштвеној мрежи Икс, у којој, цитирајући властиту кћерку, јавност подсјећа на Северинин порно снимак који је, на радост балканских дркаџија, својевремено процурио у јавност. Додик је држао језик за зубима када су његову партију, све до министарског нивоа, потресали приватни скандали скопчани са сексом и насиљем, па елементарна пристојност захтијева да и овај пут – држи језик за зубима. Тим више што се Северина није јебала на државном буџету па је тако нанијела знатно мању штету друштву од оних који своје скандале финансирају народним новцем.
