Пише: Елис Бекташ
Тројица младих пјесника дођоше једнога дана у текију по мудрости надалеко чувеног шејха не би ли од њега добили ваљан савјет. Назваше му селам и предадоше му сваки по једну своју пјесму, па у тишини сачекаше да их шејх прочита. Старац као бехар бијеле браде и тијела још увијек правог и стаменог као стабло стогодишњег дуба у башчи текије, одложи свитке након што је завршио са читањем, погледа пјеснике преко подигнутог шехадет прста, па овако каза првоме
– Ти имаш нешто мало талента, па себи набави малу мачку.
Пјеснику не бијаше мило што је добио тако сићушну похвалу, али помисли да му барем неће бити тешко послушати савјет, па се још једном наклони и пољуби руку шејху, који онда рече другоме
– Ти имаш нешто више талента, па себи набави нешто већу мачку.
Овај пјесник осјети наговјештај харама гордости у својој души, јер је бољи од претходника, али и бојазан од сљедећег савјета, па се и он наклони и пољуби руку шејху, који се мало замисли, па трећем даде овакав савјет
– Ти себи набави тигра.
– Зар је толики таленат у мене? упита трећи пјесник, не могавши сакрити радост и гордост.
– Јок, лаконски проциједи шејх. Већи је севап нахранит животињу него овако писат.
