Пише: Елис Бекташ
Интелигенција је прије свега и изнад свега садржана у способности антиципирања и адаптације. Да су локалне власти и органи реда у македонском градићу Кочани били обдарени интелигенцијом умјесто похлепом, бирократском послушношћу и курцобољом за идеју јавног добра, стравична трагедија у тамошњем диско-клубу скоро сигурно би била избјегнута.
Данак у крви који је у Кочанима, Јабланици и Новом Саду плаћен криминалној и бахатој онтологији транзицијских и посттранзицијских власти у јужнословенским торинама могао је бити избјегнут уз сасвим мало људскости у органима власти и надлежних тијела. Да ли ће та жртва бити узалудна, зависи од способности друштва да криминогену и бахату природу тих органа и тијела принуди на узмицање, односно од способности друштва да на изборима свој глас почне давати онима који су обдарени интелигенцијом, дакле онима који су способни да антиципирају догађаје и да схвате како безочно кршење законских норми нужно води у катастрофу.
Не треба бити Ервин Шредингер нити Шерлок Холмс па схватити да ће дућан пиротехничких средстава у самом центру Требиња, у згради коју дијели са градском библиотеком и легатом Јована Дучића, прије или касније нужно довести до несреће са непроцјењивом материјалном штетом, а веома могуће и до трагедије са људским жртвама. Као што не захтијева интелигенцију Алана Туринга нити доктора Спока па да се схвати како ће толерисање возачког дивљања нужно довести до трагедије за коју, због мањкаве и килаве превенције, неће бити одговоран само имбецил за управљачем мотоцикла или аутомобила.
Примјер Требиња овдје наводим искључиво из разлога што су ми описани случајеви свакодневно пред очима, али не постоји људска насеобина у овдашњим торинама из које неће доћи слични докази посвемашње неинтелигенције тамо гдје би она морала постојати барем у траговима. Органи власти и надлежна тијела која су им на располагању у борби против социјалних девијација нису свемоћни, али нису ни немоћни. Њихова моћ да предуприједе несреће и сузбију девијантно понашање стоји у изравној сразмјери са њиховом интелигенцијом, као одликом разбора, те са њиховом вољом, као одликом људскости.
Продати парцелу, издати дозволу за легализовање дивље градње, потписати уговор са корпоративним менаџерима, давати егзалтиране и све чешће несувисле изјаве за медије… све то може учинити чак и неинтелигентно створење. Али такво створење не може да стане у одбрану идеје јавног добра и да дјелује у најбољем друштвеном интересу, из простог разлога што нема потребну интелигенцију да схвати ту идеју и тај интерес, нити има способност да предвиди нужне посљедице толерисања криминала и бахатости који се већ дуго и предуго котe и плодe у структурама моћи.
Треба казати и то да интелигенција сама по себи није никаква гаранција да ће субјект који је допузао до структура политичке моћи и до позиције у надлежним тијелима државног административног апарата бити дорастао својој улози, али она јесте нужан предуслов за ту дораслост, под условом да се срећно споји са људскошћу. Неинтелигенција удружена са глодарском грамзивошћу, спој који преовладава у структурама моћи у посттранзицијским јужнословенским торинама, гарантује само нове Кочане, нове Јабланице и нове надстрешнице.
Али за нове трагедије више неће бити криве структуре које су својом бахатошћу и неспособношћу довеле до њих или их барем олакшале. За њих ће бити криво друштво које на изборима настави давати свој глас неинтелигентним глодарима и које је неспособно да изњедри нове политичке артикулације као искру свијести и људскости и као антипод постојећим политичким артикулацијама позиције и опозиције у балканским торинама.
