Пише: Елис Бекташ
Први час: Сликарство или Није лудом вјеровати
Сликарство – и ту се слажем с једним луђаком – настало је као употпуњавање празнине. Ватра, која је горјела у дну пећине, остављала је на стијењу линије од гарежи. Примитивни је човјек у ријетким часовима доколице посматрао те линије и у једном је тренутку у њима видио обрисе познатог објекта: бивола, вука, ријеке, планине, дрвета… Обрадован тим препознавањем, тим невиним и наивним постигнућем духа, ипак је био изнервиран непотпуношћу, те стави прст у гареж и узе да спаја линије које је начинила ватра, како би довршио препознатљиви облик.
Ето, то је, бар тако ја вјерујем, прича о настанку сликарства.
Мене, међутим, мучи нешто друго. Ако је ову теорију изнио један луђак и ако сам ја са њом сагласан, значи ли то да сам и ја – луд?
Други час: Сликарство или Реци, па куд пукло да пукло
Сликарство је у највећем броју случајева извјештачено и лажно, па чак и увредљиво. Једино сликарство које вриједи јесте оно кроз које нам сликар поручује – Ја умијем само сликати. Покушао сам и са другим занатима, али не иде, не умијем. Уосталом, шта има коме да објашњавам све то. Ја морам сликати!
Кад год видим добру слику, знам да иза ње стоји таква врста посвемашњег поштења. Зато ми је Дали – сликар досадан и одбојан. И зато дрхтим пред Ел Греком, радујем се Гогену и плачем са Модиљанијем.
Трећи час: Модерна умјетност или Види скота преко плота
Пошљедње и прво доба или Види скота преко плота, тако се звала инсталација коју сам видио у једној београдској галерији. Послије сам ту исту инсталацију гледао у Сарајеву и Загребу. Морам признати да ми у почетку није било јасно шта таква творевина уопште тражи у једној галерији – у питању је била обична дрвена тараба, каква се виђа по балканским селима, постављена тако да затвара један угао галерије. Назив инсталације био је окачен на тараби, високој таман толико да се човјек уобичајене висине мора пропети на прсте како би видио шта се налази с друге стране. А тамо је стајало најобичније зрцало, постављено тако да онај, који се пропне, у њему угледа одраз властитог лица.
Мада је у све три галерије, и београдској и сарајевској и загребачкој, било пуно успјелијих дјела, ова је инсталација привукла највише пажње – ниједан посјетилац није одолио пориву да се пропне и вирне с ону страну тарабе.
Четврти час: Супернова
Ајнштајна и Њутна занима тренутак постојања звијезде само да би преко њега могли доћи до знања о звијезди као универзалији.
Ван Гога занима звијезда као универзалија само да би преко тога могао доћи до тренутка постојања звијезде.
Ајнштајнова и Њутнова звијезда, уколико није вјерна преслика стварне звијезде на небу, никакве вриједности нема.
Ван Гогова звијезда, уколико је вјерна преслика стварне звијезде на небу, никакве вриједности нема.
Ајнштајн и Њутн препознају постојеће. Никакве повезаности у постојању њих двојице и њихових звијезда.
Ван Гог ствара ново, непостојеће. Ван Гогове звијезде прије њега – нису постојале.
