Пише: Елис Бекташ
Током повијести ратови су порађали жртве и ужас, али и хероје, подвижнике који су остављали дубок и трајан печат у колективном памћењу. Бити херој није увијек значило бити и побједник, често је херојство било подстицање других на надилажење властитих страхова и граница. У херојима су се каткад храброст, пожртвованост и оданост стапали са војничким умијећем, али и са способношћу да се утиче на ток повијести.
У прапочецима цивилизације херој је био нераздвојно везан за битку. Хероји су предводили нападе или на себе примали силину непријатељевог удара и сламали га, личним примјером показујући шта значи бити спреман да се презре опасност и да се поднесе жртва у име заједничког добра или у име идеала. Но појам и феномен херојства непрекидно доживљавају своје метаморфозе од прапочетака повијести па све до данас, како под утицајем друштвених, тако и оних технолошких обликујућих вектора. Концепт надахнутог, надљудски снажног и вјештог те бескрајно самопоржтвованог појединца све више се помјера ка простору идеолошке и политичке пропаганде и моћи а херојство све више постаје гарант или чак нужан предуслов те моћи, због чега се све чешће обликује пропагандом или се чак ствара из ништавила.
Александар Велики, који је лично предводио своје фаланге у битку, вјероватно би с презиром фркнуо на војсковође XX вијека који су славу стицали доносећи одлуке на утврђеним командним мјестима и битке посматрајући са релативно удаљених осматрачница. Његово херојство било је потребно њему лично да би могао очувати своју позицију војног и политичког вође, Патоново или Ромелово херојство било је потребно Рузвелту или Хитлеру. Но зато би и Патон и Ромел потцјењивачки гледали на официре у високим штабовима данашње америчке и њемачке војске, чије су груди окићене орденима и медаљама, премда у искуству имају садржано само дигитално бојиште. Медаље и ордени њима се додјељују да би читава структура могла полагати право на ореол херојства, макар и само у потенцији и наговјештају, јер политички естаблишмент мора, као полугу власти, располагати силом која је способна за херојство. Ако сила ту способност не демонстрира у пракси, онда се она креира административно и пропагандно.
Са приближавањем модерном добу, херојство је од се све више премјештало из простора личног прегнућа и етичке врлине спремне на највећу жртву у простор умности и духа, дакле у простор тактичког и стратешког вођства, па су херојима сматрани они чији војнички геније својим одлукама рјешава битке или чак читаве ратове и изравно утиче на ток историје. Наравно, та метаморфоза није била свеобухватна јер су човјечанству, али и његовим владајућим елитама, и даље били потребни хероји старог кова, да им служе као надахњујући симболи и као парадигме.
Ипак, са уласком у епоху технолошке супремације и посвемашње дигитализације, а уједно и у епоху асиметричних ратова, чини се да је досад познатом концепту херојства коначно одзвонило, поготово у друштвима која су себи допустила опсједнутост и фасцинацију техонологијом и дигитализацијом. Несумњиво да и у таквим друштвима још увијек тиња потреба за херојством, али његова аутентичност у њима је једноставно немогућа и своди се на све отужније пропагандне и културолошке конструкте, попут за гледање све неугоднијих холивудских филмова о америчким јунацима из Афганистана и Ирака, чије је херојство у основи сведено на психичку трауму и на психотични повратак кући, односно на осуђеност на неразумијевање заједнице за чији су рачун ишли у погибељ.
Корпоративизација и глобализација донијели су драматичну промјену у вриједносним парадигмама и у доброј су мјери обесмислили идеју јавног добра, дакле оно у име чега се херојство дешавало кроз повијест. Идеја добра је раслојена и више не може да постоји херој чије дјело надахњује читаву заједницу, поготово не херој чије дјело надахњује човјечанство. Томе треба придодати и већ споменуту доминацију и супремацију технологије и дигитализације, па тако данас из Украјине, Палестине, Либана, Сирије… више не долазе вијести са именима јунака који су својим дјеловањем ријешили ток битке, већ медији публику затрпавају називима технички средстава, дронова, ракета, лансера, борбених авиона… Све то помало наликује на једну колективну инфантилизацију друштва и на сумануту вјеру нацистичке врхушке, тог злосрећног претходника корпоративизма, у чудотворна оружја која ће скоро сама добити рат.
Технолошка експанзија довела је чак и до физичког дистанцирања војника од бојишта, па данас битке рјешавају људи који више наликују на чиновнике него на ратнике и који из дубоке позадине далекометним средствима наносе ударе по противнику. Ако негдје и дође до борбе у додиру, модерне војске не могу рачунати на херојство, јер оно по својој најдубљој природи захтијева и помало неповољан положај, па тако у асиметричним ратовима привилегија на остатке херојства по правилу припада слабијој страни.
Атрофија херојства као идеје и као концепта тек је симптом знатно дубљих и знатно драматичнијих друштвених и историјских промјена, као и промјена у вриједносним системима на које се човјечанство до сада ослањало. Она је нужна посљедица метаморфозе саме природе ратовања, а као полазну основу за потпуније разумијевање те метаморфозе читаоца упућујем на књигу Алвина и Хајди Тофлер Рат и антират, али и ширих друштвених метаморфоза.
Са одумирањем херојства, веома лако може доћи и до одумирања других врлина и идеала којима се човјечанство вијековима и миленијумима надахњивало. То уједно може довести до супстанцијалних заокрета у филозофији етике, авај, данас је та филозофија у дефанзиви или се ставила у службу структура моћи, тако да јој не треба поклањати превише повјерења. Са нестанком хероја можда ће доћи и до нестанка злочинаца. Нажалост, не и злочина. Једноставно, тамо гдје се не може бити херој, тамо се неће моћи бити ни злочинац, већ ће злочинство бити сматрано за прихватљиву па чак и пожељну нужност. Таква се ситуација већ данас одвија у Гази и Либану пред очима читавог човјечанства и управо је државни апарат у Тел Авиву пионир и бајрактар борбе за нову, дехуманизовану стварност.
С друге стране, да се послужим чувеним афоризмом о опасном и спасоносном, можда ће одумирање херојства довести и до одумирања људске воље да хрли у ратове. Јер, зашто би неко хрлио у погибељ, ако не постоји ни најмања могућност да ће за своје подвижништво бити награђен бесмртничком славом.
Друштвени и технолошки напредак захтијевао је цијену и та му је цијена плаћена смрћу митова и легенди, на чије мјесто је ступила вулгарна и накарадна пропаганда. Са нестанком хероја са бојних поља нестала је и она сићушна и варљива људска димензија ужаса званог рат, угасила се луч која је надахњивала и на којој су стасавала надања и охрабривања заједнице. Данас заједнице своја надања и своју храброст морају хранити конфекцијском и неувјерљивом пропагандном робом. И зато ће заједнице бити све збуњеније и све слуђеније. Некада су имале хероје који су били симболи нечег већег од себе, а данас су заједнице у симболичком смислу мање вриједне чак и од једног – јебеног дрона.
