Пише: Елис Бекташ
Недавна збивања у низоземском пограничном подручју, гдје су се грађани самоорганизовали како би заустављали возила и контролисали путнике због мигрантске кризе, представљају много више од изолованог инцидента. То је симптом озбиљног обољења. Показатељ да је дошло до нагризања и дегенерације темељне функције европских држава — да гарантују монопол на примјену силе и спровођење закона. Министар за миграције је, у покушају балансирања, позвао грађане да не узимају закон у своје руке, али је додао да „разумије њихову фрустрацију“. Управо у тој реченици лежи језгро проблема.
Модерна држава, још од Макса Вебера, дефинисана је кроз свој монополски однос према сили и законима. Када грађани преузимају улогу граничара и полицајаца без икаквог правног мандата, без протокола, без надзора и одговорности — држава престаје бити држава и постаје бирократска љуштура. Истовремено, друштвени вакуум испуњава оно што најлакше клизи у њега: страх, бијес, колективна паника. Грађанске страже, вигиланти, ad hoc патроле, све чешће по Европи ничу као одговор на реалне пријетње — али без институционалних алата они постају пријетња по закон, ред, право и правду.
Институције су на то све чешће нијеме или бирократски инертне. Тврде да раде „у складу са законом“ док им се закон руши пред очима. И када највиши званичници изразе разумијевање за ове појаве, шаљу сигнал да се властито повлачење из надлежности нормализује. То није само капитулација. То је позив уличним структурама да преузму. Опасност ту није само правна. Она је и етичка. Данас се грађани самоорганизују да заустављају возила због миграната. Сутра ће неко то чинити због сексуалних мањина, етничке припадности, религијских симбола или политичких увјерења. Ако није држава та која одређује границе дозвољеног дјеловања — онда их више не одређује нико. Или их одређује најгласнији, најагресивнији, најорганизованији.
Европска држава, какву познајемо, била је административно снажна управо зато што је имала повјерење у своје институције. Данашњи трендови указују на губитак и институционалне компетенције и повјерења грађана. Тако настаје спирала урушавања. Што је држава слабија, то су грађани љући. Што су грађани љући, то су спремнији да преузму ствари у своје руке. А што их више преузимају, то се држава више повлачи. Холандски случај, који у себи носи сав потенцијал да прерасте у модел који ће други покушати да имитирају, не говори само о миграцијама. Он говори о распаду једног поретка. И о његовој замјени оним што су европске нације доживјеле у најгорим фазама своје историје — када је улица одређивала правду, а закон био само папир.
Држава која се не усуђује да спроводи закон — или више нема знања ни снаге да то чини — губи свој легитимитет. А када закон почне да спроводи руља, граница између демократије и распаднутог друштва нестаје. И тада више није питање ко је у праву, него ко има више песница, палица, ножева и цијеви. Земље Западног Балкана, у којима је граница између државних структура и организованог криминала одавно постала осмотички пропусна и у којима разне удбе још увијек креирају друштвену стварност, нарочито су рањиве и лишене имунитета пред таквим појавама. У Србији Вучићеве параполицијске фаланге већ одавно заводе ред, али и у Босни и Херцеговини све су видљивији индикатори организовања неформалних група које сутра треба да преузму улогу спровођења властитог закона.
За то вријеме држава као структура пристаје на властиту импотенцију у погледу спровођења закона и настоји да продужи свој рок трајања кроз улогу инвестицијског посредника уз масну провизију. Такво стање није алармантно, односно давно је престало да буде такво. Оно је, захваљујући накарадним темељима на којима су државни апарати саздани, безизлазно и непоправљиво, јер је немогуће поправити нешто што је супстанцијално труло. Чини се да Балкану, по законитостима ентропијске нужности, слиједи нови колапс, који уопште не мора укључивати ратове већ ће умјесто њих произвести стање посвемашњег хаоса, и тек ће на развалинама онога што се данас издаје за државе бити могуће градити нешто ново. А да ли ће то ново бити функционалније и дуговјечније, не зависи само од оних који ће то градити, већ и од оних за које ће се градити. Уколико друштво из коријена не промијени свој однос према идеји јавног добра, то ново ће бити ово старо. Јово наново. По заслузи.
