Пише: Елис Бекташ
Скандалозна и криминална реакција Федералне управе цивилне заштите (ФУЦЗ) на бујичне поплаве у централном дијелу Босне и Херцеговине и даље се освјетљава новим детаљима. Иван Марић из мостарског Спелеолошког друштва „Херцег“ у својој објави на Фејсбуку описао је разуму несхватљиву одлуку надлежног лица ФУЦЗ да се прекине акција спашавања жене како би се погођени терен поново потопио. Премда је било потребно само двадесетак минута да се стигне до несрећне старице, надлежно лице остало је при својој почетној одлуци и терен је поново потопљен, без поузданог утврђивања да ли се можда на њему налази још преживјелих.
Не треба сумњати да ће овакве и сличне информације наредних дана наставити згражавати јавност, али овдје више није ријеч о осуди политичког криминала који је годинама стварао неспособног монструма – Федералну управу цивилне заштите – већ о извлачењу лекција за будућност. Та управа само је врх леденог бријега партократије и дилетантизма који је давно пробио корито Федерације БиХ и начинио оштећења на читавој Босни и Херцеговини, можда и непоправљива.
Ситни и козметички захвати, ефемерне кадровске промјене, селективни правосудни процеси… све је то само продужавање агоније и потрага за Педром који ће да виси, правећи својим тијелом сјенку у којој ће се и даље скривати архивиновници и творци накарадног и криминалног административног апарата, неспособног да било какав посао обави разложно и без скандала.
Елис Бекташ: Стихија, импровизација и садака као судбина
Сама по себи, Федерација БиХ није лоше замишљена – ентитет са десет кантона отворио је огроман маневарски простор децентрализацији и локалној аутономији и у неком цивилизованијем друштву такав би устрој вјероватно био поздрављен као корак напријед и као ефикасан модел управе у интересу друштва. Нажалост, не и у Босни и Херцеговини, чије је друштво, превасходно онај његов дио који посрће под немилосрдним теретом доминантних бошњачких политика, још увијек заробљен у канцерогеном националном романтизму и, што је још језивије, у карикатуралном ратном наративу.
Довољно је присјетити се љетошње запјењене и сублентаве реакције босанскохерцеговачког министра одбране Зукана Хелеза на најаву да ће МУП Републике Србије послати хеликоптере као испомоћ у борби са ватреним стихијама, па разумјети да је тај магловити феномен који се се означава као доминантна бошњачка политика, без обзира да ли се јавља у народњачком, љевичарском или грађанско-либералном варијетету, остао заробљен у пропагандном наративу деведесетих и да властити политички, историјски, државни и национални идентитет и субјективитет гради на митоманском пропагандном конструкту властите апсолутне невиности, што изравно води у деструкцију сваке свијести о одговорности.
Овај пут су неким чудом изостале кретенасте патриотске егзалтације и инвективе о одбрани Босне и Херцеговине увијек и свуда, али оне нису биле ни потребне да би се схватило како вулгарни патриотизам и карикатурални национализам и њихово вампирско исисавање друштвене енергије нужно воде ка инвалидитету и парализи друштва и његових институција. Док су се политичари годинама, па и деценијама утркивали у исказивању оданости тековинама ЗАВНОБиХ-а и наслијеђу Алије Изетбеговића, дотле је под њиховим вођством пропадало све што је могло пропасти, па чак и оно што је изгледало као чврсто и стабилно.
Трошило се драгоцјено вријеме на митове и на неумјерене амбиције док је наочиглед читавог друштва пропадало и урушавало се све што је представљало реални оквир живота. Пропадале су фабрике, пропадали су путеви, пропадало је школство, пропадало је правосуђе, пропадало је здравство… Комуналне услуге попут снабдијевања водом и одвоза смећа све више су у милости више силе а све мање у рукама нестајуће струке. Већ споменута цивилна заштита, као кровни механизам одговора на кризе и катастрофе дубоко је партократизована и криминализована, до мјере која изравно води у губљење људских живота. Друштвени и институционални рефлекс на корпуцију отпуљен је до границе са које се не може вратити без одбацивања свих сувишних терета. А сувишни су терети оно чега се то дубоко унесрећено друштво најмање вољно ријешити.
Случај Федерације Босне и Херцеговине и бошњачког политичког оквира у њој опомињући је примјер и за околне друштвене просторе. Премда изложени унеколико различитим искушењима и притисцима стварности, и ти су простори дубоко огрезли у партократију, корупцију и у романтичарски кретенизам, истовремено одбацујући знање и стручност у име оданости идеологији које нема и умјесто које постоји само каламбур хипнотичких општих мјеста, јестив само за оне који од живота очекују да их не гура ка људскости већ да их остави у угодној и заштићујућој топлини тора.
Федерација Босне и Херцеговине примакла се свом крају, не зато што је потрошена као идеја или као концепт, већ зато што је на управу повјерена најнеспособнијима. Успостављени модел политичке и јавне управе постављен је на таквим темељима да је себи привлачио све корумпираније, све неспособније и све сублентавије кадрове, па се чинило да је самоодржив али та је привидна самоодрживост уствари била убрзана ентропија. Околни друштвени оквири, уколико не извуку ваљане поуке из опомињућег случаја Федерације БиХ и уколико се не почну лишавати, ако треба и по цијену големог самоодрицања и саможртвовања, малигних појава попут партократије, корупције и псеудоидеолошког лудила, и сами ће доживјети горко искуство слома у тек незнатно споријој ентропији.
Модели политичке владавине и јавне управе какви су данас присутни у посттранзицијским западнобалканским торинама можда су и могли трајати у епохама просвјетне затуцаности и, превасходно, технолошке назадности. Но данашњи свијет са својим развијеним технологијама које му обликују динамику и амбиције, нема милости према друштвима која нису дорасла модернитету и са презиром их посматра као потрошну робу и као обичну сировину из које узима оно што је корисно а јаловину оставља да се таложи.
Док се широке фукарске масе свађају чији је овај или онај краљ и ко је коме украо језик, дотле у институцијама и буџетским новцем плаћени раде глодари који не само да не провјеравају стање на угроженим подручјима и не сачињавају рационалне процјене и планове, већ и кад би покушали то да раде опет би исход био исти јер су у институцијама окупљени глодари који – не умију и не знају, па да се на властити курац насаде. Такве болести не лијече се враџбинама нити мелемима, па чак ни лаганим терапијама, већ комбинацијом најболнијих и најинвазивнијих оперативних захвата и других медицинских поступака.
Да се одмах разумијемо, ја лично не гајим никакве илузије нити сумануте наде да ће се овдашња друштва пренути из свог стања опсједнутости и хипнотисаности и да ће начинити кораке ка еманципацији и модернитету не би ли тако избјегла ружну и тужну судбину Федерације БиХ која ће се по свој прилици веома брзо испунити. Пишем овај текст вођен поривом да се презриво наругам кукњави као онтолошкој супстанци свијести слуганских и хајдучких друштава али и да се наругам том схизофреном вјеровању да се истовремено може бити и пуноправан дио свијета и остати вјеран поганлуцима попут партократије, корупције и кретенасто романтизиране митоманије.
