Пише: Елис Бекташ
Спектакуларни напад на Хезболах, изведен префабрикованим пејџерима и другим комуникацијским уређајима, у ком је смртно страдало више од 30 људи међу којима је било и дјеце, привукао је пажњу свјетске јавности и многи су ту акцију прогласили величанственим успјехом израелских тајних служби без преседана у повијести.
Међутим, дугорочно посматрано, та би се акција могла показати као дебакл без преседана, односно као операција чији је успјех упоредив са успјехом јапанске морнарице у нападу на Перл Харбур – у потапању неколико, углавном ислужених, бродова лежало је сјеме које ће након неколико година дати горке плодове посвемашњег пораза.
Прије свега, и даље је нејасно ко заиста стоји иза те операције. Не постоји нити један разлог за сумњу да је у њу укључен и израелски обавјештајно-безбједносни апарат, али он сам једноставно није могао остварити толико дубоку инфилтрацију у противничке редове и подметнути му прерађене уређаје са леталним капацитетом. То отвара простор основаној сумњи да иза кулиса рата на Блиском истоку постоје у најмању руку чудне сарадње између структура које су номинално у стању непријатељства.
Једна од хипотеза гласи да је Хезболах, односно његово тренутно високо командовање, постао стратешка сметња одређеним структурама у Техерану, па су те структуре пронашле заједнички језик са Тел Авивом и у једној координираној акцији реализовали заједничке интересе. Хезболах је логистички упућен превасходно на Иран, а тек потом на слободно тржиште наоружања и мало је вјероватно да је високосензитивну комуникацијску опрему набављао без сагласности и помоћи Техерана.
Низ експлозија комуникацијских уређаја несумњиво је Хезболаху нанио тешке, али нипошто неизљечиве ране. Тим више што је стварни ефекат те специјалне операције остао у сјени пропагандног ефекта па многима измиче из вида да је постигнути резултат – тридесетак мртвих од неколико хиљада експлозија – релативно скроман у односу на уложени труд који обухвата читав низ акција, почев од интервенције на уређајима, па до инфилтрације у структуре Хезболаха и пласирање тих уређаја.
С друге стране, Хезболаху та операција може послужити као опомена и потакнути га да предузме крупне кораке у правцу формацијске реорганизације али и промјена тактика, техника и процедура, поготово у области комуникација. Уколико Хезболах буде имао мудрости да се подвргне таквом захвату, операција са експлозивним пејџерима показаће први аспект своје промашености – колико до јуче технолошки супериорне тајне службе под контролом Тел Авива могле су без већих проблема држати под надзором већину информационог саобраћаја унутар Хезболаха, али ускоро би могле постати скоро потпуно слијепе и глухе.
Хибридна војна организација попут Хезболаха, која у себи обједињава елементе и конвенционалне војске и герилског покрета и терористичке организације, има велике комуникацијске потребе, нарочито у стању активног конфликта са Израелом, али управо њена комплексна природа и структура тој организацији омогућавају да посегне за веома неконвенционалним технологијама којима ће ријешити питање командовања и комуникације на начин који ће противнику задуго бити неријешива мистерија.
Други аспект промашености те операције не дотиче се само Хезболаха, већ је глобалан. Без обзира ко је главни наручилац и извођач операције са пејџерима, та је акција забила глогов колац у срце израелске електронске и комуникацијске индустрије, а несумњиво ће имати поражавајуће ефекте по ту индустрију и у другим земљама, јер ће након ње свака држава, свака војска и сваки покрет на свијету добро размислити прије него што се одлучи на набавку опреме из Израела, па чак и било какве робе која није домаћег поријекла. Ако корпоративни запад званичном Тел Авиву још и може толерисати нацистичке политичке моделе, тешко да ће му моћи халалити такав ударац на џеп.
Уколико је званични Тел Авив вјеровао да ће том операцијом пасивизирати па чак и онеспособити Хезболах за успјешно вођење борбе, то не свједочи само о обузетости једним прилично американизираним свјетоназором који је опчињен техником и технологијом и који вјерује у њену омнипотентност, већ свједочи и о једном дубоко укоријењеном расизму у Нетањахуовим ционистичким структурама, које вјерују да су њихови непријатељи нижа бића, неспособна да пронађу одговор на изазове модерне технологије.
Након напада на Газу, укључујући ту и операције на Западној Обали, који се већ сада може сматрати најобимнијом и најдуготрајнијом терористичком акцијом у повијести, којом је Израел спремно одговорио на акцију Хамаса од 7. октобра прошле године, и коју је тај исти Израел дочекао необјашњиво и волшебно неспреман, Нетањаху је начинио и прве кораке у агресији на Либан.
Технолошки супериорнији Израел вјероватно ће получити одређене успјехе у том рату, али неспособност израелских војних и обавјештајно-безбједносних тијела да постигну одлучујући и рјешавајући исход у Гази указује да је употребна вриједност тих тијела драматично редуцирана, превасходно захваљујући накарадним политикама Нетањахуовог Ликуда и његових партнера у власти.
Неспособан да получи резултат на терену и суочен са све већим притиском свјетске јавности због свог терористичког и, зашто не рећи, нацистичког понашања, званични Тел Авив све више труда улаже у постизање пропагандних успјеха. То је понашање очајника који самога себе убјеђује да у рукама држи узде које су се давно покидале. И зато је свака наредна војна или специјална операција у режији званичног Тел Авива само још један корак ближе ка неумитном дебаклу.
Једини начин да Израел избјегне понижавајући пораз у рату у ком има све мање савезника и све више противника јесте да збаци екстремистичку и расистичку владу склону тероризму и да власт препусти некој од политика која схвата да је зелени сто једино бојиште на ком Израел може дугорочно добити битку за свој опстанак.
