Пише: Елис Бекташ
Парламент ЕУ јуче је изразитом већином усвојио препоруку, односно платформу за учешће на 70. засједању УН комисије о статусу жена, које ће се одржати идућег мјесеца. Премда није ријеч о закону, већ о правно необавезујућем документу, намјера предлагача као и оних који су за препоруку гласали мора се посматрати као прогресивна и хвалевриједна, чак и у свјетлу чињенице да су тијела УН и ЕУ болно импотентна када је у питању ефикасно, супстанцијално и дугорочно рјешавање индивидуалних и колективних права.
Ипак, предлагач документа се потрудио да читава та ствар не буде баш црно-бијела, тако што је у њега уврстио једну спорну одредбу која је истог часа изазвала бијес и лавину реакција са различитих координата европског политичког спектра. Ријеч је о томе да ова препорука тражи „наглашавање важности потпуног препознавања трансродних жена као жена, истичући да је њихова инклузија од суштинског значаја за ефикасност сваке политике родне једнакости и политике борбе против насиља“, а потом позива на “признавање и једнак приступ трансродних жена службама за заштиту и подршку“.
Ова ставка, премда, како је већ наглашено, није законски обавезујућа, у себи носи веома опасан потенцијал будућих законских рјешења. Прије свега, заступници у парламенту ЕУ легитимишу семантички недовољно освијетљен појам и дају му пуни легитимитет у административном језику. Наиме, референтне науке још увијек нису у потпуности освијетлиле границе трансродности и поуздане параметре за њено утврђивање, па тако у пракси постоје особе које, без икаквог биолошког и физиолошког упоришта, себе сматрају женама.
Чињеница је да трансродне особе постоје и да се законодавства морају бавити заштитом њихових права, али да би се тај осјетљиви и сложени посао могао обавити, предуслов је постизање семантичке јасноће, односно прецизног утврђивања границе између биолошки одређене трансродности и самоидентификацијских модела без клиничког упоришта. То је нужно како би се спријечило да закон који штити права трансродних особа не постане истовремено и слободан маневарски простор за предаторе који се изјашњавају као жене само да би тако лакше дошли до плијена, односно до жена или чак дјевојчица, а такви случајеви уопште нису ријеткост у пракси.
Брзоплетост и исхитреност европских „либералних“ политичара у гласању за спорну препоруку, са имплицитном интенцијом да она сутра буде уграђена и у облигаторна легислативна рјешења, открива неколико проблематичних момената. Прво, да је логика којом се руководе у остваривању заштите права одређене групе науштрб права друге групе неугодно слична логици тоталитарних политика, а уједно је суштински противна самој природи права као науке и као праксе.
Даље, та брзоплетост показује да европски „либерали“ нису ништа научили из опомињућег искуства Сједињених Америчких Држава у којима су слични идеолошко-идентитарни експерименти, без уважавања ријечи науке спровођени током владавине демократа довели до јачања реакционарних и десничарских снага и Америку претворили у земљу убрзано умируће демократије.
Зато је јуче усвојена препорука европског парламента пуцањ у властито кољено и неочекивани дар европској радикалној десници која ће га са захвалношћу прихватити. Уосталом, политичка историја Запада показује да је управо десница та која виспрено искориштава сваку друштвену и идеолошку аномалију и аберацију и усмјери је у своју корист. А често јој управо љевица у центар у руке гурну такав поклон, који десница вјешто искористи за хомогенизацију и јачање.
Трансродне особе чињенично постоје и чињенично се суочавају са широком палетом проблема који се не налазе у искуству родно јасно детерминисаних особа. То значи да законодавац мора трагати за начинима заштите права трансродних особа, али нипошто кроз идеолошко октроисање и без уважавања науке. Увођење трансродних жена у сигурне куће, свлачионице, тоалете… намијењене за жене није никаква инклузија већ само додатно усложњавање проблема.
Законодавац се мора постарати да трансродним особама не буде ускраћено право на образовање, рад, здравствену заштиту, слободу говора, политичко дјеловање… а не уводити их тамо гдје њихово присуство може представљати повреду нечијих других права, па чак и непосредно угрожавање. А успостављати контролне и селективне механизме на улазима у сигурне куће, свлачионице, тоалете… било би не само организационо и технички неизводљиво, већ би било и језиво дискриминаторно.
Зато је рјешење крајње једноставно и намеће се скоро па само од себе, онима који свијет посматрају принципијелно и очима науке а не кроз идеолошке калеидоскопе. Као што је законодавац својевремено прописао обавезу да јавни објекти морају располагати раздвојеним мушким и женским тоалетима, тако сада само треба да прошири ту одредбу и да наложи постојање и трећег тоалета, оног за трансродне особе. Даља рјешења се онда указују сама од себе.
Нажалост, чини се да европским парламентом данас доминирају транслиберални и трансдемократски политичари, који више ни сами не знају ко су и шта су и зато нису способни да схвате реперкусије административних одредби за које гласају.
