Пише: Елис Бекташ
Синоћ је репрезентација Босне и Херцеговине у сусрету са Италијом на Билином пољу изборила пласман на предстојеће свјетско првенство. Играчима и стручном штабу честитам на успјеху, а навијачку радост разумијем, али само до границе у којој се та радост претвара у политичко лудило.
Двије вијести везане за утакмицу, међутим, на онтологију политичког Сарајева бацају снажније свјетло од оног са рефлектора на Билином пољу. Прва је та да је репрезентативцима уприличен свечани дочек у Сарајеву. Инспиратори такве идеје посвједочили су двије ствари. Прво, да политичко Сарајево никада није схватило Босну и Херцеговину већ да остатак земље посматра као украс око Сарајева и стога је могуће да се за играче који су играли на само сат времена удаљености организује дочек као да су побједу изборили у Риму. И друго, да је Сарајево ипак провинција која себе доживљава као метрополу.
Друга вијест још је поразнија. Кантонална министрица образовања Наида Хота Муминовић позвала је на одгађање свих тестова и провјера знања у школама како би се „славље наставило у учионицама“. Да је репрезентација БиХ освојила свјетско првенство, донекле би се могао разумјети њен приједлог. Овако он остаје као отужно свједочанство једне сужене и провинцијске свијести која већ и сам одлазак на мундијал, изборен кроз бараж и двије пенал-лутрије, дакле и уз много среће, доживљава као темељ за изградњу националне и политичке свијести и тај спортски успјех као симболичку свенационалну побједу претпоставља образовању.
Ученицима нико не смије оспоравати право да се радују успјеху својих љубимаца. Али одгађати планиране тестове и провјере знања значи тим ученицима послати поруку да је у њиховим животима образовање од другоразредног значаја у односу на обавезу колективног заноса.
Није министрица Хота Муминовић усамљена. Неугодно велики број бошњачких политичара, али и оних који у својству грађанина или припадника других нација саучествују у бошњачкој политици, баш попут ње сматра да друштво има обавезу да 11. јула сваке године падне у колективну тугу проткану горчином и након сваког спортског успјеха да падне у колективни транс прожет оптимизмом и вјером да је та побједа на спортском терену наговјештај и гарант будућих политичких и националних побједа.
Управо због та два чина која савршено свједоче један провинцијални, на цивилизацијску статичност и неразумијевање свијета осуђени дух, политичко Сарајево и бошњачка политика коју оно репрезентује немају ни кредибилитет ни капацитет да учествују у политичким процесима јер другим учесницима у тим процесима оно нема шта да понуди.
Зато је свако спомињање државе Босне и Херцеговине у политичком Сарајеву одавно постало само несношљиво и испразно кокодакање којим се настоји прикрити чињеница да оно није у стању да испуњава функције државе тамо гдје држи власт и за који је одговорно и у политичком и у законском погледу. Парализа политичког Сарајева у судару са ужасом јабланичке катастрофе показује да је оно као политички центар способно још само за свечане дочеке фудбалера након побједе у Зеници и за славље у учионицама.
И зато је вријеме да политичко Сарајево Босну и Херцеговину почне поштеђивати својих провинцијалних аспирација и да потрагу за властитом самобитношћу тражи кроз инсистирање на прихватању плитких и површних идеализација, односно да из разлога елементарне пристојности престане тако агресивно другима нудити своју визију Босне и Херцеговине. Када ту визију почне нудити само себи, можда политичко Сарајево коначно схвати зашто је она суманута и зашто не улијева повјерење.
