Пише: Елис Бекташ
Зову ме прије неки дан из оног паралелног дуњалука три сата источно од овог нашег да упитају како сам и јесу ли ме можда нечим увриједили приликом моје задње посјете те сам се наљутио и зато не долазим па им ја објасних да смо овдје суочени са искушењем пандемије и да избјегавам путовања јер нисам вољан радити обавезни тест за прелазак границе у пренапученој и непровјетреној лабораторији ал ми отамо објаснише да ми никакав тест није потребан јер су они још давно развили колективни имунитет а чак и кад бих понио вирус са собом он не би мого преживјети тросатну баријеру између паралелних димензија те им ја обећах да чу их посјетити чим прије па тако и учиних и јуче проведох дан у угодном излету са ког се вратих препун импресија од којих ћу вама овдје исприповиједати једну и то ону са излета у природу на који ме домаћини поведоше након ручка да ми покажу новоизграђени карантин за писце почетнике у који се смјештају писци одмах након прве написане пјесмице или причице и у ком морају провести годину дана што је сасвим довољно раздобље да се поуздано утврди да ли је одиста ријеч о зарази и да ли је неко лице преносник заразе те да се раздвоје симуланти и хохштаплери од оних несрећника који су заиста обољели од књижевности како би им се омогућило да остатак свог живота проведу колико је могуће угодно и достојанствено што ће рећи што даље од јавности која је чак и у најуређенијим свјетовима неблагонаклона према лепрознима и према писцима на шта ја примјетих да се нису морали давати у трошак и градити овај карантин јер јавност непогрешиво разликује симуланте од писаца па прве слави а друге презире а домаћини ми на то одговорише да је то несумњиво тачно али да карантин омогућава да се и симуланти барем на годину дана изолују од јавности па тако остварена друштвена корист у потпуности оправдава трошкове изградње и одржавања карантина а кад смо завршили обилазак продужили смо ка оближњој винарији са чије се терасе пружао чудесан поглед на питому долину кроз коју је тихо и одмјерено текла ријека тиркизне боје па ја удивљено исказах своје одушевљење тим призором и казах да завидим домаћинима на овој долини која је ко створена за воћњаке и винограде но домаћини ми објаснише да њима не припада читава долина већ да је дијеле са комшијском државом па ми показаше на осамљени гранични прелаз на путу испод нас а кад ја упитах да ли је могуће да посјетим и ту земљу домаћини ми одговорише да то у овом часу никако није могуће јер тамо управо бјесни суров грађански рат па ја пренеражен упитах зар не бисте требали имати мало боље обезбјеђену границу јер два-три цариника и гранична милиционера не представљају снаге довољне да зауставе преливање тог сукоба и у вашу земљу али ми домаћини казаше да разлог за таку бригу уопште не постоји јер у тој земљи ратове воде тако што одмах по избијању непријатељстава зараћене стране дохвате оружје и стану клати и стрељати свако своје цивилно становништво у трајању од неколко седмица а потом политичка руководства скупа с академским заједницама и културноумјетничким радницима те медијским дјелатницима стану кукати а у тој им се кукњави придружи и преостало становништво па ко јаче искука сматра се побједником у том рату и признаје му се право управљања земљом све до наредне кризе која се покаже ко нерјешива политичким средствима а касам чуо то објашњење само сам пренеражено проциједио па то је несхватљиво и монструозно дивљаштво на шта ме моји домаћини погледаше помало пријекорно и упиташе ме зашто мислим да је више схватљив а мање монструозан и дивљачки начин на који ми на водимо ратове у нашем свијету и током којих једни другима стрељамо и кољемо и на друге начине сатиремо цивилно становништво и још ми с нескривеном поругом рекоше да очито нисам докраја савладао разлику између етике и патетике те да стога мом опажању измиче чињеница да је начин на који се у тој земљи води рат прагматичнији од наших ратова јер тамо у ратним сукобима барем војници не гину што је каква-таква уштеда људских живота у односу на наше ратове у којима посве сумануто и безразложно гину и војска и цивили и ја заиста нисам могао домислити ниједну примједбу на тако разумно објашњење те разговор скрену на друге и угодније теме а ускоро дође и вријеме за мој повратак па се срдачно поздравих са домаћинима и запутих се ка нашем свијету у ком чак и овакви попут мене важе за познаваоце етике што уопште није тешко бити у свијету чија је етика плитка као поток Миљацка и мутна као небо Сарајевом.
