Пише: Елис Бекташ
У Црној Гори већ годинама тиња, уз повремене распламсаје, политички, али и теолошки и историјски па и културолошки сукоб око грађевине на врху Ловћена и Његошевог посљедњег почивалишта. Остављајући по страни генезу тог конфликта у ком једна страна бескомпромисно брани постојећи маузолеј а друга инсистира на повратку срушене капеле, за потребе овог текста довољно је рећи да се он води онако како се такви конфликти и требају водити – ријечима и више или мање увјерљивим аргументима обје стране.
Питање здања на врху Ловћена рјешаваће се у правном и политичком простору и то је једини начин да се постигне одрживо и одбрањиво рјешење које ће амортизовати два супротстављена максимализма, један који ни по коју цијену не жели да допусти капелу и други који би да по сваку цијену уклони маузолеј из темеља. Једино могуће рјешење које ће у себи објединити интерес читаве Црне Горе лежи у компромису, односно у коегзистенцији маузолеја и капеле што уопште није тешко извести – довољно је да СПЦ унутар маузолеја освешта простор који ће имати функцију Његошеве капеле или да се капела, што би било технички захтјевније али не и немогуће, подигне покрај маузолеја.
Уосталом, капелу су већ двије Југославије, краљевска и социјалистичка, рушиле, што говори колико је капела, уколико се схвати само као здање, рањива и колико је, уколико се схвати као сакрални простор, трајна. Цивилизацијски приступ скоро да гласно захтијева да маузолеј и капела штите једно друго и такав исход уопште није тешко замислити ономе ко умије своје очи и са њих склони копрену максималистичке искључивости.
Нажалост, поред оних који су спремни и способни за одмјерен и разборит дијалог, на обје стране постоје и запјењени идеолози, пропагандисти и активисти који су себи ставили у задатак, или им је он додијељен, да питање здања на врху Ловћена по сваку цијену задрже у простору непомирљивости. Али све их је, у емисији Укрштене ријечи на ТВ Е од 17. новембра ове године, надмашио Зоран Радуловић који је својим мрачним експозеом не само проказао самога себе као фанатичног комесара, већ је уједно постао и парадигма безбројних постјугословенских комесара који папагајски клепећу напамет научену матрицу али ту и тамо проклижу и прикажу се urbi et orbi као супстанцијална негација онога за шта се издају.
Тако Радуловић, који наступа као просвијећени лучоноша грађанске свијести, европских вриједности, ма шта та синтагма значила, миротворства… у нареченој емисији предсказује да ће питање здања на Ловћену, уколико не буде ријешено по његовој вољи, своје одговоре проналазити у, како он рече „традиционалном црногорском начину“ и по јамама из којих ће свако своје вадити.
Не спорећи чињеницу да у сваком, а не само црногорском, подијељеном друштву постоје и они који су спремни бацати људе у јаме, посао онога ко се наметне као глас у јавности не смије бити охрабривање јамара већ њихова пасивизација и пацификација. Радуловићу, међутим, очито није страна идеја међусобног бацања у јаме и он је као могућност прихвата са некаквом скоро стоичком и фаталистичком мирноћом, проглашавајући је имплицитно једином заједничком традицијом читаве Црне Горе.
На тај начин Радуловић је самога себе васпоставио као, у духу и у методи, сабрата оних којима се Павле Ђуришић у сну указује и оних који се са благошћу сјећају Јусуфа Челића и Османа Растодера, али и оних који би да идеолошке припузе и крвнике који су за живота избјегли суочавање са одговорношћу, попут Секуле Дрљевића и Јова Капичића заштите и од суда историје.
А историја несумњиво није била милостива према Црној Гори и као да то није било довољно, скоро читав вијек је обликована кроз круте и октроисане идеолошке матрице које су властите циљеве увијек и по сваку цијену претпостављале стварности и чињеницама. Због тога је Црној Гори, као и свакој другој земљи која је дио своје историје живјела у идеолошкој монолитности, нужно расвјетљавање прошлости али нипошто на начин који ту прошлост призива из мртвих.
Радуловић је својим испадом у студију ТВ Е показао да у њему, испод танке цивилизацијске епидерме, живе повампирени злодуси прошлости, оне у којој су друштвени конфликти рјешавани пуњењем јама као нужношћу с којом се ваља помирити, између осталог и стога што је она, јелте, традиција па самим тим и неупитна вриједност. Неспособан да чује одмјерене гласове који долазе са „друге стране“ и њеним тенденциозним и малициозним свођењем само на оне најзапјењеније, дакле на своју духовну сабраћу и на властите одразе у огледалу, Радуловић је негација свега што прокламује и за шта се издаје, а прије свега негација грађанске свијести, јер испод његове коже бубри и повремено еруптира вулгарни и нерафинирани национализам по узору на европске, а превасходно германске националистичке концепте с краја претпрошлог и почетка прошлог вијека.
За крај да додам и то, Радуловић и његови самишљеници дубоко вјерују да ће задржавањем маузолеја без капеле на врху Ловћена Његоша претворити у наднационални и анационални симбол грађанске Црне Горе. Ништа погрешније од тога. Јер Његош у капели уједно је и људско биће и историјска личност, Његош без капеле, смјештен у маузолеј, подложан је дивинизацији на начин на који су то чинили касни римски цареви. А такав Његош, који неће бити ни црногорски ни српски, неће бити потребан више ником осим идеолошким центрима моћи.
