Пише: Елис Бекташ
И човјек и људско друштво и човјечанство у цјелости и супстанцијално и квинтесенцијално одређени су семантиком. Без семантике би човјек био препуштен само нагону и не би био способан да појми себе. Био би, дакле, примитивни облик живота попут, рецимо, амебе или парамецијума. Због тога су људске заједнице у којима долази до семантичке дегенерације осуђене на колективну хистерију и лудило, на безнађе и на социјалну дегенерацију а није искључено да таква друштва себе доведу и до ишчезавања.
Пошто на јужнословенском језичком простору способност апстрактног мишљења из дана у дан опада геометријском прогресијом, илустроваћу горњу мисао о семантици као антрополошкој и социолошкој детерминанти примјером града у ком живим. Требиње има многе предуслове да постане мјесто угодно за живот али се истовремено суочава и са многим проблемима и искушењима, заједничким за балканске транзицијске и посттранзицијске насеобине.
Један од тих проблема издваја се по свом интензитету и по својој парадигматичности. У питању је акустични тероризам, односно навада једног броја власника моторних двоточкаша и квадова да скоро непрекидно дивљају градским саобраћајницама и житеље овог питорескног градића у предворју Медитерана излажу стресу и нелагоди и онемогућавају им одмор, али почесто им и безбједност угрожавају.
Прекомјерна и безразложна бука коју билмези на самој граници умне ретардације изазивају турирањем својих љубимаца опремљених прерађеним ауспусима представља кршење закона о јавном реду и миру, чак и овако застарјелог и неприлагођеног потребама друштва, а прекомјерна брзина и претицање на недопуштеним мјестима представља повреду закона о безбједности саобраћаја. Таквом су терору и таквим опасностима грађани Требиња изложени буквално свакодневно, изузев током кратког зимског периода у ком кише и бура представљају непремостиву препреку за акустичне терористе.
Градске власти својом подршком мото-скуповима и одсуством сваке реакције на константно кршење закона охрабрују такве појаве, јер очито нису обдарене суфицијентним когнитивним способностима да схвате како је њихов посао да обезбиједе подношљиве услове за већину грађана а не да удовољавају хировима шачице исфрустрираних мамлаза. Такав однос изабране извршне власти према овом проблему унио је и некакву апатију у органе реда који се задовољавају повременим акцијама контроле саобраћаја, без дугорочног резултата и без намјере да се проблем ријеши системски.
Ипак, понекад се десе и чуда, равна онима која већ вијековима надахњују човјечанство. Јуче је Требиње уживало не само у ведром и сунчаном дану, већ и у потпуном и изненађујућем одсуству акустичних терориста из градског центра. Разлог томе била је посјета предсједника Српске Милорада Додика овом граду, услијед чега су органи јавног реда демонстрирали своју способност и своје знање да на улицама заведу ред, када надлежна тијела сматрају да је то потребно учинити. Чим је Додик напустио Требиње, акустични тероризам се наставио.
Тиме су уједно пружили доказ да у Требињу ред и мир, из перспективе изабраних извршних власти, нису предвиђени за јавност већ искључиво за главоње услијед чега би законодавна тијела морала што хитније уважити новонасталу стварност и закон о јавном реду и миру преименовати у закон о главатом реду и миру. Без таквог уједначавања семантике са стварношћу друштво ће бити осуђено на илузорна очекивања чије ће неиспуњавање у друштву генерисати све дубљу огорченост и фрустрацију и тако га учинити пријемчивим за колективну хистерију и колективно лудило.
Уколико су цивилизацијске тековине и свијест о јавном добру већ недокучвие изабраним извршним властима, барем би им шићарџијски прагматизам требао поручити да је њихова амбиција да што дуже владају у изравној колизији са бујајућим огорчењем и фрустрацијом друштва које лако може кренути путем колективне хистерије и лудила или путем колективне апатије и кататоније. Одсуство цивилизацијске свијести и неспособност разумијевања идеје јавног добра, то је затуцаност, али презир према прагматизму, е то је већ обични и бахати билмезлук који се на крају увијек олупа о главу свом посједнику.
