Пише: Елис Бекташ
Постоје читаве ордије чељади која скоро свакодневно чепрка по Другом свјетском рату, тачније, по дијелу тог рата који се одвијао у Југославији. У том их послу, ког обављају не са приљежношћу градинара или са прецизношћу јувелира, већ са упорношћу ћораве кокоши, не може омести ни чињеница да је од завршетка тог рата протекло читавих осамдесет година из чега слиједи да се то чепркање обавља не по самом рату већ по туђим меморијским наративима, односно да је то утаживање жеђи чорбине чорбе чорбом.
Да упитате ту чељад, обузету суманутим навијачким заносима, при чему је посве свеједно за коју од страна у том рату навијају, хоће ли им њихов будаласти посао икада досадити, а можда чак и трунку стида због таквог губљења времена изазвати, они би вам спремно узвикнули – никад! Но када бисте их упитали знају ли разлог који их је натјерао на такво згубидањење, они би вам кренули нудити некакве кржљаве и предвидљиве одговоре, па кад бисте ви један по један њихов одговор одбацили као неваљан и неискрен, они би остали тупо загледани у врхове својих ципела или би стегнули чељуст и песнице па кренули да се с вама обрачунају, као што разгаћена људска глупост и поквареност обично чини.
Е зато ћу вам ја казати који су то разлози и зашто се ти згубидани препуштају том суманутом и навијачким лудилом обиљеженом чепркању по југословенским епизодама Другог свјетског рата. Разлог је то што су они током одрастања задојени дегенерисаним наративима, како оним јавним, односно пропагандним, тако и оним кућним, а притом нису научили да мисле па самим тим ни да преиспитују стварност и да јој постављају битна питања. Њихово је бављење тим ратом, без обзира да ли славе Саву Ковачевића или Павла Ђуришића, потврда једне отужне инфантилности која ће све до самртног часа трагати за доказом да можда ипак нису улудо страћили дјетињство и младост, пуштајући ђутуруме из агитпроповских бироа или из породичног родослова да им слуђују недозреле дјечје и младалачке мозгове и да им загађују ровите дјечје и младалачке душе.
Уз прихватање оптужби да сам зао и немилосрдан човјек, ја ћу им, њиховог добра ради, поручити – џаба се трудите, такав доказ никада нећете пронаћи јер он не постоји. Помирите се с тим да сте улудо изгубили вријеме, тај једини ненадокнадиви ресурс, и да га и даље улудо губите бавећи се чепркањем по партизанима, четницима, усташама, балистима…
Неки међу вама који чепркате вјероватно имате и становиту корист од тог посла, али зато немате памети да бисте могли разумјети да је та корист ништавна спрам штете коју наносите и самима себи али и своме потомству, онако као што су је вама ваши преци нанијели.
А упитате ли ме за савјет како да окончате то своје лудило, понудићу вам веома једноставан одговор – ево овог часа зашутите о тој теми и више никад немојте о њој проговорити, јер вам Бог није дао да о њој умијете зборити. И почните живјети у садашњости којој по природним и физикалним законима припадате умјесто у прошлости с којом осим будаластих пропагандних и кућних наратива апсолутно никакве споне немате. Не послушате ли ме, ваши ће потомци захваљујући вашој глупости и покварености бити још несрећнији него што сте ви то постали захваљујући глупости и покварености ваших предака који су вас злостављали својим јебеним наративима и тако вам ускраћивали и младост и живот.
