Пише: Елис Бекташ
У хистеричној култури спектакла симболи брзо губе своја примордијална значења и задобијају субверзивну моћ. Преображавају се у позу, стил, гесту, реквизит. У том процесу зло престаје бити подложно преиспитивању, оно се више не освјетљава и не тумачи већ се преодијева у облик који изазива фасцинацију. Међу најдраматичнијим и најупорнијим примјерима такве трансформације јесте начин на који је Холивуд естетику нацизма учинио прихватљивом, а повремено чак и пожељном.
Униформа као симбол моћи има дугу повијест, али нацистичка униформа, особито СС црно-сива комбинација, постала је у филмском имагинаријуму оличење „дисциплиноване силе“. Када је носе Ричард Бартон и Клинт Иствуд, макар као савезничке агенти који се инфилтрирају у непријатељске редове, та униформа задржава своју сугестивну снагу. Публика је знала да су то добри момци, али их је гледала у нацистичким чизмама, кожним рукавицама, беспријекорно скројеним блузонима и шапкама које савршено оцртавају линију чела. Естетика је надвладала етику.
Ту није крај. Мајкл Фасбендер у филму „Проклетници“ носи нацистичку униформу с таквом мјером стила да би се могла замислити као реклама за мушки парфем. Исто вриједи за бројне серије и видео-игре у којима се нацисти појављују као кулминација визуелне прецизности и носиоци харизме зла при чему харизма надјачава зло.
У том процесу дошло је до својеврсне травестије: нацисти су постали антипатични само у сценарију, али у визуелној разради постали су носиоци спектакуларне узвишености. У свијету у ком је форма све, а садржај сметња и сувишан баласт, униформа престаје бити ознака поретка, па постаје знак еротске доминације, икона фетиша, симбол савршеног облика.
У тој логици не треба чудити да је Холивуд симултано стварао приче о херојству и романтизирао униформу противника. С једне стране, нацисти су архинепријатељи, но с друге стране, њихова иконографија се изнова користи, не као упозорење, већ као инспирација. Естетика побјеђује историју. Униформа престаје бити знак кривице и постаје стилски израз. Нацисти нису више зло, они су стил.
Од те тачке до потпуне тривијализације пут се веома брзо прелази. Нацизам није само одвојен од своје политичке и историјске реалности, већ бива уписан у систем поп-културне репродукције. Када се на то надовеже и институционална релативизација злочина, као што је случај са мађарским, словачким и украјинским, па и западнобалканским градовима у којима се подижу бисте и спом-плоче квислинзима, тада је јасно да се „нека друга естетика“ полако враћа на сцену.
Примјер адмирала Миклоша Хортија, у чију су част у савременој Мађарској подигнута бројна спомен-обиљежја, јесте парадигматичан. Хорти, који је био савезник са нацистима и чинио све како би Мађарску увео у редове фашистичких колаборациониста, данас је приказан као „патриотска фигура“. Тиме се и формално показује да историјска ревизија иде упоредо са естетском реинтерпретацијом: нацизам се не враћа као политика, већ као меморијални дизајн, као фигура стилизоване нације.
У том контексту, згражање над концертима Марка Перковића Томпсона, на којима се извикују усташки поздрави и маше заставама поражених идеологија, дјелује помало депласирано. Не зато што је Томпсона оправдано бранити, већ зато што је дух таквих појава присутан у најдубљим коријенима доминантних европских политика данашњице. Филмови, серије, музеји, постмодерна поп-култура, па и европске политичке институције које допуштају повратак старих симбола кроз споменике и законске празнине, све то већ годинама утире пут скаредном подврискивању Марка Перковића и његове публике на загребачком хиподрому.
И Томпсон и његова публика, али и добар дио владајућих и црквених структура у Хрватској у свему томе не виде ништа проблематично и са радошћу прихватају изнова додијељену улогу “предзиђа кршћанства”, свјесни да иза њих стоји бујајућа Европа кршћанског и крижарског фундаментализма који као пријетњу не виде само мигрантске, доминантно муслиманске масе, већ и православље.
Није Томпсон осмислио естетику национализма и нацизма. Он је само опортуно употријебио већ припремљену матрицу. Његов усташки камп, његова Јанка Пуста на загребачком хиподрому тек је балканска варијација на тему која је одавно етаблирана на Западу. Он није аномалија, већ симптом система који је изградио софистицирани механизам за естетизацију зла.
Зато морална паника поводом Томпсонових концерата, колико год била оправдана, не може бити озбиљна док год не укључи и ширу критику: ону упућену културним индустријама које су нацизам претвориле у робну марку. Али и док не укључи самокритику и способност да се препозна и бескомпромисно освијетли властита спремност на релативизацију и на кокетирање са паријама прошлости. Зато је кењкави и патетични арзухал Милорада Додика поводом кавалкаде усташтва на загребачком хиподрому неувјерљив и јадан, јер тај исти Додик удворички плаза пред експонентима управо оних западних политика које утиру пут Томпсону и његовим егзалтираним патронима из владе и из римокатоличке цркве у Хрватској.
Додик несумњиво има развијену утилитарну, или да будем прецизнији, шићарџијску политичку свијест и по њој му вјероватно нема премца не само у Босни и Херцеговини већ и у нешто ширем окружју. Али зато су му цивилизацијска, људска, друштвена, па и национална свијест закржљале и дегенеративно деформисане. А без тих аспеката свијести, човјек остаје заточеник форме. А тамо гдје форма поставља правила, тамо је униформа увијек савршено испеглана, без мрље, спремна за модну писту историје. Па и за загребачки хиподром.
На крају ћу додати и то да је крајње вријеме да хрватски источни сусједи коначно схвате да Југославије више нема и да је Хрватска иностранство, због чега је и узалудно и бесмислено бавити се њеним унутрашњим питањима. Али је уједно разочаравајуће да ниједан медиј у Подгорици, Сарајеву и Београду није тражио изјаву опуномоћеног амбасадора хрватске државе поводом скаредног скупа на загребачком хиподрому. Чини се да Томпсонови рафали у небо ипак не сметају баш толико политичким елитама тих градова колико би се дало закључити по њиховој кукњави.
