Кад сам својевремено отишaо у Београд нисам то учинио вођен жељом која је у ту чаршиjу одвела многе домаће субјекте што ће рећи жељом да тамо постанем славан и признат писац јер ми тад уопште на ум није падала тако сулуда и покварена мисао да бих и ја једног дана могао завршит у књижевности али једног сам се дана базајући Чубуром неопрезно препустио мишљењу не слутећи да је то почетак моје неумитне пропасти.
Једино што себи данас могу понудити као утјеху и једино чиме могу ласкати својој сујети јесте то што сам учинио све да не постанем славан и признат у Београду али и било гдје друго но било је немогуће избјећи неумитну судбину која је хтјела да постанем писац али ето не тужим се и не кукам јер је у мом систему вриједности ипак боље бити писац него бити славан и признат. Ако ништа друго, писац ужива већу слободу и нема над главом императив да вазда глуми некакву величину и друштвени узор нити се мора упињати да властите гадалуке и поганлуке представи публици као некакву племенитост већ може једноставно казати – да, то су моји гадалуци и поганлуци и шта вас боли курац за то.
Ти почеци мог мишљења били су мучни и болни као и сваки почетак тим више што ја појма нисам имао шта ми се дешава и кроз какве преображаје пролазим те сам стога знао осјећати да ми је читав небески свод на плећима и да од таквог терета могу буквално нестати. Ево овако, само пуц прстима и човјек нестане и нема га.
То мишљење је онда почело постајати препрека између мене и других појава у мом животу, како живих тако и неживих и што је више времена пролазило то су те препреке постајале све теже за савлађивање а на крају су то биле дугачке линије ескарпи и контраескарпи те комбинована минска поља велике густине и дубине. Због свега тога ја сам се почео одавати самоћи мислећи да ћу у њој наћи подесно склониште али та је самоћа била само развојна фаза у процесу преображаја у писца што ја тад никако нисам мого знати иако сам добро памтио Екинову мисао да је поезија уствари самоћа. Али како дођавола да ту мисао повежем са собом у том часу кад тад нисам имао ниједну пјесму нити причу написану изузев једног сонета из средњошколских дана који ми је служио за курчење и разметање и који није курцу ваљао ко поетско свједочанство па је из тог разлога тај сонет био омиљен међу кошпама.
Једини ахбаб с којим сам у то своје београдско доба могао проводити вријеме без осјећања узалудности и потрошености био је један шутљиви и одмјерени господин у зрелим годинама који је живио одмах испод Калемегдана. Тачније, живио је у зоолошком врту и вама сад можда изгледа чудно то да неко живи у зоолошком врту али ето у његовом случају то ипак није било чудно јер је тај господин био вук. Ја иначе не волим зоолошке вртове и сматрам их опомињућим доказом хињаве људске природе која у кавезу види проблем тек кад њу неко метне у кавез но једног сам сунчаног дана ушао у тај зоолошки врт појма немајући зашто и као омађијан сам ишао све док ми нешто изнутра није рекло да станем.
А стао сам баш испред кавеза с вуком који је лијено изашао из оне своје рупе удно тог његовог станишта па пришао шипкама и погледао ме право у очи а онда се пропео на задње ноге и гурнуо предњу шапу кроз шипке ко бива да се рукујемо. То руковање означило је почетак једног не толико дугог колико дубоког и искреног пријатељства и отад сам повремено знао отићи до зоолошког врта и посјетити свог пријатеља с којим сам водио искрене и неувијене разговоре о суштинским питањима.
Ви ћете мене сад питати како сам могао разговарат с вуком кад не знам вучји језик а то ме питате јер сте већ заборавили шта сам вам казао на самом почетку. А казао сам вам да сам у то доба почео мислити а човјек који мисли и вук вазда се могу разумјети на начин кои ће вам одмах постати јасан чим и сами почнете мислити.
Једног од тих мислећих дана нагло ме спопао необичан и неугодан осјећај да сам ја уствари изгубљен усред пустиње и да је све то око мене само фатаморгана и као да ужас такве помисли није био довољан још ме спопао и неземаљски страх да можда ипак нисам у праву и да то око мене није фатаморгана већ заправе па сам тако растрган између изгубљености у пустињи и страха да око мене нема привида отишао посјетити свог ахбаба вука који је одмах схватио шта ме мучи па ми је пружио шапу а онда је и врх њушке гурнуо кроз шипке и загледао се у мене оним својим очима које су неким чудом успјеле остати на слободи за разлику од остатка његовог тијела па ми је овако казао:
– Немој ми се ту пренемагати већ издржи мушки тај терет за који си сам крив. Да ниси био неопрезан не би те мишљење заскочило и био би одговоран и разуман грађанин који не разговара са дивљим звијерима. А ако мислиш да је теби тешко онда се запитај како је мени. Као да није довољно то што су ме метнули у овај кавез већ је тај кавез морао бити баш у Београду па сваки дан морам гледати ову неодгојену жгепчад што се кревељи и која ће себе сматрати вриједнима мада никад нису уловили срндаћа у планини нити су завијали на пун мјесец али ће зато завијати на све око себе почев од парова на понуди кладионице па до комшија. Мислиш да је мени лако што ја морам бити у овом кавезу мада би они са својим завијањем били знатно занимљивији за нормалне посјетиоце овог врта али онда се подсјетим, та откуд овдје нормални посјетиоци. Ено погледај оно бублаво жгепче што му матер управо говори да је њено паметно злато. Мали кретен већ сад зна за кога навија и то ће знање бити једино које ће имати током читавог свог живота ког ће провести убијеђен да зна све о себи и тек ће на самртној постељи схватити да је све било лаж и да је можда и та смрт која му прилази лаж а најгоре ће му бити кад помисли да је лаж и то што му син говори да је његов клуб добио утакмицу тог дана. Знаш ли колико ја таквих судбина овдје видим сваког дана? Знаш ли колико је понижавајуће гледати свјежу храну како се смуца овуда и кревељи се животињама баш као да животиње не знају ко су а ови што се кревеље као да знају за себе ко су? Ти си тек почео мислити и барем се можеш надати да ћеш једном дочекати своју пропаст и постати писац а онда се више нећеш морати мучити са двојбама и слутњама које те сад муче јер су писци људска говна која увијек нађу начина да себе оправдају пред собом самима али ја ћу заувијек остати вук што је иначе једна дивна ствар али у мом случају је неподношљива јер сам ја вук у кавезу. А какве сам среће још ћу дочекати да будем вук заточен у земљи којом влада вучић. Ви људи сте можда и навикли да вам владају најгори међу вама али код нас животиња се зна неки ред и једино гдје тај ред не постоји то је у овим зоолошким вртовима који су плод вашег болесног и изопаченог доживљаја појма реда.
– Па ако су чељади тако безнадежан случај, упитах свог ахбаба, како то да онда причаш са мном?
– Ти си другачији, одговори вук, у теби има нешто вучје и дивље и колико год ти покушавао то затомити то ће вазда наћи начина да избије на површину макар само у виду бљеска у очима и зато ће друга чељад за тебе вазда говорити да си луд и махнит али немој да те то погађа јер муфлони не могу другачије протумачити то што избија из тебе.
– Хвала ти на овим ријечима, рекох му ганут, охрабрио си ме њима.
– Немој се претјерано узохолити, опомену ме мој пријатељ, тачно је да у теби има нешто вучје али отиђи до оног доље кавеза са чимпанзама па ће ти и оне рећи да у теби има нешто мајмунско и то ће такође бити истина.
Снажан прољетни пљусак са грмљавином нагло је прекинуо тај разговор између мене и мог ахбаба вука а послије тога смо се видјели још неколико пута и водили мање драматичне разговоре. Онда се завршио мој боравак у Београду за ког ни дан данас не знам да ли је био привиђење у пустињи или је био стварност што је још ужаснија могућност но не за мене који више нисам тамо већ за Београд.
Пролазиле су године а ја сам све рјеђе и рјеђе помишљао на свог шутљивог и господственог пријатеља вука и на важне разговоре што смо их водили пред његовим кавезом у калемегданском зоолошком врту. Данас више не знам ни да ли је мој пријатељ још увијек жив нити се желим распитивати о томе но недавно сам га се сјетио кад сам читав један дан потрошио на размишљање о стварности која ме овдје окружује а након што сам размишљање привео крају наглас сам се обратио свом драгом пријатељу надајући се да ће ме он некако ипак чути јер вукови имају ето тако неке чудне способности па и ту да чују оно што је изговорено далеко од њих. А рекао сам му ово
– Кад си ми говорио о муци свог заточења у кавезу ја сам ти вјеровао, драги мој пријатељу, али тек те данас одиста разумијем јер данас и сам у искуству носим то стање заточења док око мене ходају креатуре које кроз живот носе само једно поуздано знање и то оно о клубу за који навијају. То што ме нису метнули у кавез као тебе не чини никакву разлику јер ме само нису метнули у кавез од челичних шипки. Данас се кавези праве и од ријечи, драги мој пријатељу. Знај да се радујем поновном сусрету па макар то био само сусрет бљескова лудила из наших очију горе међу сазвијежђима или сусрет наших давних завијања на мјесец која још увијек јашу горске вјетрове и јахаће их до краја времена.
Елис Бекташ
