Ја упорно покушавам имати разумијевања за Милорада Додика и то моје настојање нипошто није неутемељено јер његови јавни иступи у посљедње вријеме, укључујући ту и оне на друштвеним мрежама, у себи садрже немалу количину политичког реализма и принципијелности који, испод наноса клепетања о сецесионизму и сепаратизму, свједоче да је Додик уствари можда и једини политичар који се бори за реално могућу и одрживу Босну и Херцеговину.
Нажалост, управо Милорад Додик обезвређује та моја настојања својим ХЕК-ом (хистеричним естрадним кретенизмом), попут овог најновијег случаја пјевања пјесмице Од Тополе па до Равне горе у друштву бизнисмена и инфлуенсера Емира Кустурице. Пјевати ту пјесмицу у двадесетпрвом вијеку једнако је дебилно као и Грухоњићево дизање стиснуте песнице на партизански поздрав испред вјечне ватре у Сарајеву.
Настрану сад то што је поменута пјесмица бурлескно и карикатурално свједочанство настојања да се један реакционарни и добрим дијелом колаборационистички покрет идеолошки умије и прикаже као носилац борбе против фашизма, премда је у стварности био само једна од зараћених страна у крвавом грађанском рату. И то страна која је, лишена сваке артикулисане идеологије, на њено мјесто устоличила митоманију застарјелу чак и по стандардима средине прошлог вијека и која је, захваљујући поразу у грађанском рату, ретроактивно у дијаспори у себе усисала љотићевску и недићевску идеологију и прихватила је као своју, премда су Михаиловићеви четници већи дио рата били у стању отвореног или полуотвореног непријатељства са љотићевцима и недићевцима.
Настрану и то што пјевање једне опскурне пјесмице не мора представљати никакав чврст став, већ то једноставно може бити тренутак пуштања на вољу пијаном кретенлуку, али од човјека који се принципијелно опире неоколонијализму, као што то барем јавно чини Милорад Додик, очекује се мало више сензибилитета и политичке мудрости. За почетак, као минимум, да пред објективом камере не пјева пјесмице у славу субјекта који је против окупатора ратовао само спорадично и који се против комунизма борио не у име слободе друштва већ у интересу оних олигархија које су друштво препустиле у канџе зачетака корпоративизма, оног истог који данас пријети да и Босну и Херцеговину и Србију и Црну Гору, али не само њих, уведе у колонијални статус сличан оном ког је Босна и Херцеговина задобила 1878. године.
Читав тај опскурни водвиљски призор раздрљених и поднапијених родоначелника данашњих политичких, пословних и културних елита који пјевуцкањем једне опскурне пјесмице исказују властито неразумијевање и повијести и данашње стварности може послужити као свједочанство и доказ онога што је суштински проблем овдашње политичке и друштвене стварности. А тај је проблем одсуство артикулисаног мејнстрима, па макар он био и конзервативан, услијед чега друштвена свијест, лишена сваког критеријума и поимања јавног добра, тако лако склизне у вулгарни популистички кретенизам, свеједно да ли десни или лијеви.
У часу у ком се одлучује да ли ће Босна и Херцеговина успјети начинити корак ка модерном и одрживом друштвенополитичком простору организованом према одредбама Дејтонског мировног споразума или ће наставити путем ка неоколонији огрезлој у корупцију и у којој странци морају наметати легислативна рјешења јер домаће политичке елите нису способне ни разумјети шта је њихов посао а камоли га обавити, посљедња ствар која треба житељима те земље јесу опскурне равногорске пјесмице и стиснуте песнице подигнуте на партизански поздрав.
Мало критичке дистанце према том одсјечку историје, који се идеализује и слијева и здесна, ником не би било наодмет, јер се без ње приступ историји своди на вулгарне симплификације побједничке стране или на једнако вулгаран ревизионизам оне поражене. А данашње друштво, као ни оно будуће, немају никакву стварну корист од некритичког и навијачког сврставања на ову или ону страну у трауматичним конфликтима прошлих времена, јер садашњост и будућност друштву испоручују посве другачије и нове захтјеве и изазове без чијег је разумијевања друштво осуђено да буде карикатурални имитатор својих претходника, давно архивираних у прошлости.
Елис Бекташ
